POSMATRAJMO SVET INTEGRALNO!(UČIMO DA UČIMO!)

Istraživanje učenika četvrtog razreda koje je trajalo od 21. februara do 19. maja 2012. godine:

Rad u grupama

Podstaknuti sudbinama junaka u školskoj lektiri za četvrti razred, zbunjeni stvarnošću predstavljenom u književnim delima i odnosom književnih likova prema njoj, učenici istražuju kako je zapravo izgledao 20. vek. Svaka grupa ostaviće na stranici svoje istraživanje o odabranoj temi:


SADRŽAJ:

1.NAJVAŽNIJI ISTORIJSKI DOGAĐAJI U 20. VEKU
2.NAUČNA DOSTIGNUĆA U 20. VEKU
3.SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU
4.FILM KAO ODRAZ POGLEDA NA SVET
5.POP KULTURA (MUZIKA) SREDINOM 20. VEKA
6.HIPI POKRET KAO IZRAZ OTPORA PREMA STVARNOSTI


NAJVAŽNIJI ISTORIJSKI DOGAĐAJI U 20. VEKU

Istraživanje Jasne Ranković i Ostoje Starovlaha

Umesto da bude vek mira i blagostanja, 20. vek, vek u kome se čovek okrenuo nauci i napretku, je doba stradanja, kontradikcija, apsurda. Ako je istorija učiteljica života, njeni đaci su večiti ponavljači. Evo dokaza za to. Dvadeseti vek je krcat ratovima, sukobima i strahotama: 1s.jpeg
Prvi svеtski rаt počinje 1914. i traje do 1918.
Konačni bilans žrtava prelazi 15 miliona, a broj povređenih preko 20 miliona.

Sоciјаlističkа i kоmunističkа rеvоluciја u Еvrоpi i Аziјi (nakon Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji)

1922. stvara se SSSR, a u Italiji fašisti preuzimaju vlast.

1923. Nemačku potresa hiperinflacija. Iste godine Kemal Ataturk ukida Osmanlijsko carstvo i Turska postaje republika.

1931. u Španiji je zbačena monarhija i proglašena republika; 1933. uvedena fašistička diktatura, 1936. izbio građanski rat.

Od 1929. do 1939. svet pogađa velika ekonomska kriza koja počinje u SAD padom berze. Bio je to najveći industrijski sunovrat koji su osetili zapadni svet i Evropa, neki delovi Japana i zemlje Latinske Amerike. Nedugo posle svetske ekonomske krize, svet pogađa nova svetska tragedija.
1939. počinje Drugi svetski rat koji je trajao je do 1945. Bio je to najveći oružani sukob u istoriji. Materijalna šteta je nemerljiva, a broj ljudskih žrtava nikada nije tačno utvrđen. Počinjen je holokaust nad Jevrejima, ljudi su robovali u radnim logorima i ubijani u fabrikama smrti. Kraj rata obeležila je prva esplozija atomske bombe. Bacili su je Amerikanci na Hirošimu i Nagasaki.atomska_bomba.jpeg

Vreme nakon drugog svetskog rata obeležio je period „hladnog rata“ koji zapravo predstavlja razvoj međunarodnih odnosa pod kontrolom velikih sila. SAD je optuživao SSSR zbog širenja komunizma, a SSSR je optuživao SAD za imperijalizam, kontrarevoluciju,Vijetnamski i Korejski rat. SAD i SSSR se nisu lično sukobljavale, ali su naoružavale druge zemlje. 1962. godine kubаnskа rаkеtnа krizа је јеdаn оd kritičnih mоmеnаtа kојi је svеt dоvео nа ivicu nuklеаrnоg uništеnjа.Tokom „hladnog rata“ Nemačka se deli na zapadnu i istočnu, formira se Berlinska zid, formira se NATO, komunisti pobeđuju u Korejskom i Kineskom građanskom ratu. Ovaj period obeležavaju brojne tenzije, okupacije i krize širom sveta: u Vijetnamu, Iranu, Kini, Grčkoj,
Beograd_1999.jpegNemačkoj, Bliskom Istoku, Avganistanu... Zarad prestiža, ekonomske dominacije i radi sticanja vojne prednosti, velike sile pospešuju razvoj nauke i osvajanje svemira kroz „trku za svemir“. Kraj hladnog rata počinje neočekivanim i brojnim višedecenijskim pobunama unutar istočnoevropskog bloka: u Mađarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Istočnoj Nemačkoj. 1990. pada Berlinski zid i ujedinjuju se dve Nemačke, a iz SSSR istupaju Litvanija, pa ostale baltičke zemlje, a zatim Jermenija, Moldavija, Gruzija, Ukrajina.
Poslednju deceniju veka obeležio je krvavi raspad Jugoslavije i rast međunarodnog terorizma.





NAUČNA DOSTIGNUĆA U 20. VEKU

Istraživanje Drage Vlajić

Dvadeseti vek, u istoriji čovečanstva ostaće zabeležen kao vek najbržeg razvoja civilizavije, ali i njenog najvećeg nazadovanja. Sa jedne strane imamo preporod na mnogim poljima, od nauke, preko kulture i umetnosti do tehnologije, a sa druge milijarde ljudi koji su morali taj napredak platiti svojim životima. Kada se sve sabere, sasvim je na mestu zapitati se – da li je 20. vek zlatno ili najmračnije doba u istoriji ljudskog roda?



20th_Century.jpg
Ličnosti koje su obeležile 20. vek



Možda ćemo na ovo pitanje lakše pronaći odgovor posmatrajući najveće izume 20. veka:

Aviоn je konstruisan 1903. Upotrebljen je prvo u vojne svrhe, za ratna razaranja 1914.,
a prva redovna linija je otvorena je tek nakon Prvog svetskog rata 25. avgusta 1919.
images_(4).jpg
. images_(1).jpg111696_48462046_Rakete_le_prieur_na_avionu_Nieuport_11.jpg

Atomska energija bila je epohalno rešenje problema iscrpljivanja fosilnih izvora energije,
ali pre upotrebe u humane svrhe atomska energija već je korišćena u one destruktivne – bačena je atomska bomba na Hirošimu i Nagasaki 1945.
files.jpgslike_svet_5_hirosima_659606100.jpg















images_(2).jpg


Rakete – Šta god da im je bila namena danas imaju prevashodno funkciju uništavanja.







Podmornica - Još jedan od veoma značajnih izuma 20. veka
koji je svoju namenu pronašao i u vodama masovnog
sveljudskog istrebljenja.
.jpg 71962_132604030_spasavanje.jpg













Antibiotici - Jedan od najplemenitijih izuma.
Kada je Fleming 1928. godine pronašao penicilin,
zaustavljena su neka od najsmrtonosnijih oboljenja koja su
vekovima desetkovala ljudsku populaciju.
.image.jpg

Radio- Prvi vid masovne komunikacije.

07d8d2a0.jpg





Televizija - prozor u svet koji se koristi kao jedno od najubojitijih
i najefikasnijih oružija (za mamipulaciju masama) napravljenih u 20veku.
.prvi-televizor.jpg







Računari se ubrzano razvijaju nakon pedesetih godina 20. veka i imaju kao I sve ostalo dobre strane i mnoštvo zloupotreba.

._(1).jpgimages_(5).jpg


Internet - Omogućio je neverovatnu brzinu protoka informacija i njihovu dostupnost, ali sa druge i mnoštvo zloupotreba I dezinformacija. Dao je ogroman doprinos virtuelnom povezivanju, a stvarnom otuđenju savremenog čoveka.
_(2).jpg




laser_mini.jpgLaser se ubraja u jedno od najveća naučna otkrića XX veka.Laser je izvor veoma usmerenog snopa koherentne monohromatske (IC ili UV) svetlosti. Naziv je skraćenica od početnih slova engleskih reči Light Amplification by Stimulated Emission of Radiation.






Karl Landštajner je bio austrijski biolog i fiziolog koji je živeo od 1868 do 1943. Za svoje otkriće ABO krvno-grupnog sistema
čime je položio temelje praktičnoj primeni transfuzije krvi.
1930. godine dobio je Nobelovu nagradu.karl1j.jpg


Čovek sa Balkana, Slavoljub Penkala otkrio je nalivpero
koje po njemu nosi ime penkala
tesla.jpg
http://sr.wikipedia.org/wiki/Eduard_Slavoljub_Penkala




A ličnost kojom će se naš narod zauvek ponositi jeNikola Tesla
izumitelj naizmenične struje i brojnih drugih pronalazaka od kojih
mnogi tek u savremeno doba dobijaju svoju primenu.





Istraživanje Ivane Pendo


Djordje Stanojević, fizičar, astrofizičar, metereolog, rektor Beogradskog univirziteta i
tvorac prvih fotografija u boji, jedan je od konstruktora i realizatora prvih hidrielektrana u Srbiji na reci Djetinji
/ 1900 .g./,i na Vučjanki kod Leskovca 1903.g.
1338.jpg


U današnje vreme najvažniji značaj imaju obnovljivi izvori energije koji se nalaze u prirodi i
obnavljaju se u celosti ili delimično.
Eksploatacija ovih izvora doprinosi smanjenju emisije
gasova staklene bašte, smanjenju uvoza fosilnih goriva, razvoju lokalne industrije
i otvaranju novih radnih mesta.
images.jpg


Fenomen magnetne rezonance uočili su nezavisno Pursel i Bloh 1946 god. i za svoje otkriće su šest godina kasnije dobili Nobelovu nagradu.
Magnetnom rezonancom se mogu pregledati svi delovi tela. Ona je bezbolna dijagnostička metoda koja omogućava razlikovanje zdravog od bolesnog tkiva i precizno postavljanje dijagnoze

services-mri.jpg

magnetna_rezonanca.jpg


Prva zamisao o inkubatorima dao je Dr. Martin Couney, специјалиста за негу превремено рођене деце. Prvi bebi инкубатор je приказан на изложби у Берлину 1896. god.,u Parizu 1900 g,i Čikagu 1933.g.

.tmi00428.jpeg


Postoje četiri najveća naučna otkrića u 20. veku:
1.Anštajnova relativnost
Ajnštajn i Njutn su radili na razvoju teorije gravitacije.
Ajnštajnova teorije gravitacije , za razliku od Njutnova teorije, odredila je tačnu formulu putanje kojima planete putuju oko Sunca.
Krajnji rezultat Ajnštajnova teorije gravitacije je približno isti kao kod Njutna sa malom razlikom..
Ajnštajn je, kao i Njutn, našao da su putanje planeta elipse, ali da te elipse nisu stacionarne nego polako rotiraju u prostoru.
Ova rotacija orbita je toliko mala da se za većinu planeta jedva može otkriri..

2.Hajzenova kvantna mehanika
1. Квантна механика је фундаментална грана т**еоријске физике** којом су замењене класична механика и класична електродинамика при описивању атомских и субатомских појава. Она представља теоријску подлогу многих дисциплина физике и хемије као што су физика кондензоване материје, атомска физика, молекулска физика, рачунарска хемија, физичка хемија, квантна хемија, физика честица и нуклеарна физика. Заједно са Општом теоријом релативности Квантна механика представља један од стубова савремене физике.

3.Krik/Votsonov DNK
Dezoksiribonukleinska kiselina (skraćeno DNK) je nukleinska kiselina koja sadrži uputstva za razvoj i pravilno funkcionisanje svih živih organizama. Sva živa bića svoj genetički materijal imaju u obliku DNK, sa izuzetkom nekih virusa koji imaju RNK (ribonukleinska kiselina). DNK ima veoma važnu ulogu u, ne samo prenosu genetičkih informacija sa jedne na drugu generaciju, već sadrži uputstva i za građenje neophodnih ćelijskih organela, proteina i RNK molekula. DNK segment koji prenosi ova važna upustva se naziva gen.DNK strukturu odgonetnuli su Votson i Krik 1953. i za to otkriće dobili Nobelovu nagradu.
334px-DNK2.jpeg image002.jpg

dna.jpg






4.Lorensova teorija haosa
Edvard Lorenc je prvi vršio eksperimente vezane za haos. On je 1961. godine koristio numerički računarski model za odredjivanje vremenske prognoze. Ustanovio je da čak i faktori koji su do tada smatrani nevažnim, mogu da utiču na vreme, koje će nakon nekoliko sedmica zahvatiti drugi kraj sveta. .

Edvard Lorenc je bio jedan od prvih koji je razvio numeričke modele atmosfere i za vremensku prognozu koristio računar. Dokazao je unutrašnju nemogućnost dugoročnih prognoza vremena i pomagao da se zasnuje proučavanje haosa. Haos je definisan kao nepravilno, nepredvidljivo ponašanje determinističkih nelinearnih dinamičkih sistema.

Lorenc je primetio da male razlike u početnim uslovima njegovih numeričkih modela atmosfere mogu, nakon relativno kratkog vremena, da dovedu do radikalno različitih ishoda. Shvatio je da su diferencijalne jednačine koje se koriste u opisu ponašanja atmosfere, veoma zavisne od početnih uslova i da se time upotrebljivost praktičkih vremenskih prognoza, ograničava na oko jednu sedmicu.



SLIKA 20. VEKA U SLIKARSTVU

Istraživački rad Ane ismailović

Slikarstvo dvadesetog veka, kao i umetnost svih drugih epoha, išlo je u korak sa vremenom i odražavalo ono što su umetnici doživljavali, osećali, mislili o životu i svetu u određenim periodima. S obzirom na to, da je ovaj vek započeo strahotama, da je ispunjen različitim vrstama nasilja i stradanjima nedužnih, da je uporedo sa civilizacijskim napretkom, modernizacijom i industrijalizacijom čovek postajao sve nesrećniji, usamljeniji, otuđeniji, pa tako i sve manje slobodan, nije neobično što je i slikarstvo sve manje nastojalo da taj svet podražava i sve više se usredsređivalo na posledice koje takav svet ostavlja na ljudima.
Već krajem devetnaestog veka umetnici su počeli da se oslanjaju na lični doživljaj i utiske o svetu, a kako se svet menjao, menjali su se i umetnički pristupi. Zato je dvadeseti vek ispunjen bezbrojnim pravcima, pokretima i strujama u kojima svaki umetnik, na svoj način izražava svoj aktivni i kritički odnos prema svetu i svom mestu u njemu. Počev od simbolizma koji se s kraja devetnaestog veka prelio u dvadeseti, ređali su se različiti stilovi kao što su ekspresionizam, kubizam, dadaizam, futurizam, fovizam, nadrealizam, konstruktivizam, apstraktno slikarstvo… U svakom od njih može se odgonetati umetnički stav, otpor i kritika stvarnosti. Oni često tragaju za onim slojevima stvarnosti koji nisu vidljivi na prvi pogled i za motivima i temama o kojima se obično ne govori. U njihovom slikarstvu vidi se da ih je duboko obeležio dvadeseti vek, kao što su i oni njega obeležili svojim originalnim delima.
pravci_u_slikarstvu2.png
Među slikarima koji su obeležili 20. vek svojim delom ima mnogo opštepoznatih imena koja su poznata čak i onima koji se ne razumeju u slikarstvo. Zato, kada govorimo o slikarstvu dvadesetog veka ne možemo a da ne pomenemo Salvadora Dalija, Pabla Pikasa, Edvarda Munka, Gustava Klimta,Egona Šilea, Oskara Kokošku, Pola Klea, Žorža Braka, Vasilija Kandinskog, Đorđa de Kirika, Marka Šagala, Đoana Miroa, Edvarda Hupera, Fridu Kalo...Naravno, svi oni mnogo duguju slikarima koji su još u prethodnom veku započeli sa promenama - Polu Gogenu, Polu Sezanu, Vinsentu van Gogu, AnrijuTuluz-Lotreku...

BIOGRAFIJE NEKOLIKO VELIKIH SLIKARA 20. VEKA

Salvador Dali

Dali_sl.jpegSalvador Domènec Felipe Jacinto Dalí je bio španski slikar, pisac, dizajner i autor filmova. Rođen je u Španiji 11. maja 1904. i živeo je do 23. januara 1989. godine. Značenje njegovog imena Salvador ukazuje, prema Daliju, da je sudbinski predodređen da spase slikarstvo od mediokritetskih katastrofa moderne umetnosti. 1908. godine rođena je njegova sestra Ana Marija, koja će mu biti jedini ženski model do poznanstva sa Galom. Sa 10 godina Dali je imao prve časove slikanja, pokazujući svoje umetničke veštine. Prva smernica u slikarstvu bio mu je slikar Ramon Pichot (1872 - 1925), a 1920 godine Dali je napravio impresionistički portret Pichota. Dali je počeo sa studijama 1921. godine na Akademiji lepih umetnosti u Madridu. Dva puta je padao godinu i nije uspeo da završi školu. Njegovo mišljenje je bilo da nije mogao da bude ocenjen od strane ljudi koji imaju talenta koliko i on, ili manje od njega. 1926. godine izbačen je sa Akademije zbog poticanja studenskih demonstracija protiv osrednjih slikara, kakvi su bili Dalijevi profesori, iste godine odlazi prvi put u Pariz gde upoznaje Pabla Picassa (1881 - 1973) , svog idola, koji je već od Miróa (1893 - 1983) čuo dobre stvari o Daliju. Tokom sledećeg perioda naslikao je nekoliko slika, u svom stilu, pod uticajem Picassa i Miróa. Dali postaje centralna figura u grupi nadrealističnih umetnika 1928. godine okupljenih oko slikara Andrea Bretona (1896 - 1966), koji se smatra teorijskim pokretačem nadrealizma. 1929. godine upoznaje i druge nadrealiste i Elenu Dimitrovnu Diakonovu ( Galu ), ženu Paula Elouarda..Iste godine sarađuje i sa Luisom Bunjuelom na filmu Andaluzijski pas, i ima prvu samostalnu izložbu u Parizu. 1930. godine Dali je razvijo svoju paranoično - kritičku metodu slikanja prema kojoj su nadrealisti trebali pristupiti svojoj podsvesti radi veće umetničke kreativnosti, a ostali nadrealisti su ga od tada uzdizali na pijadestal. Iste godine po drugi put saradjuje sa Bunjuelom u filmskom ostvarenju Zlatno doba, i zvanično se pridružuje grupi nadrealista. 1931. godine počinje sa slikanjem svojih čuvenih ‚‚ mekanih" satova koji se prvi put pojavljuju na slici Postojanost pamćenja (Mekani satovi), a oni simbolizuju Einsteinovu teoriju da je vreme relativno, a ne fiksno. Ova ideja, da satovi simbolizuju posebnu relativnost, Daliju je pala na pamet kada je jednog dana u vozu gledao u komad sir. Slon se takođe često može videti na Dalijevim slikama. Prvi put se pojavio 1944. godine na slici San uzrokovan letom pčele oko nara, sekundu pre buđenja. Slonovi, koji su ispirisani Berninijevom statuom slona koji nosi antički obelisk, prikazani su, uglavnom s "dugim, višestruko spojenim, skoro nevidljivim nogama žudnje". Isti takvi slonovi mogu se videti na slikama Iskušenje svetog Antuna (1946) i Slonovi (1948). Spareni s ovim kržljavim nožicama, ti tereti, značajni po svojoj prevelikoj težini, stvaraju fantomsku realnost. Slon je deformacija u prostoru", tvrdi jedna analiza, "njihove, tanke kao vreteno, kontrastiraju ideju bestežinskog stanja sa strukturom. Osim slona i satova, jaje je takođe jedan od čestih Dalijevih motiva. On jaje povezuje s nečim očinskim i interauternim, i koristi ga kako bi simbolizovao nadu i ljubav. Jaje se pojavljuje na slikama Veliki masturbator(1929.), Zagonetka žudnje - majko moja, majko moja, majko moja (1929.) Pečena jaja na tanjiru bez tanjira (1932.), Geološka sudbina (1933.) i Metamorfoza norcisa(1937). Na njegovim slikama, osim tri navedena simbola/elementa, pojavljuju se i različite životinje: mravi simbolizuju smrt i iznimnu seksualnu žudnju, puž je povezan s ljudskom glavom (to dolazi od njegovog prvog susreta sa Sigmundom Freudom kada je vidio puža na bicikli), a skakavac je simbol straha i ispraznosti.
dali_i_gala.jpeg1934. godine Dali i Gala objavljuju građansko venčanje u Parizu. “Dali je prema Gali osećao strast, isključivu i nezasitu.“ – Andre Tihirion. Smatra se da je zahvaljujući ovoj nekadašnjoj učiteljici ruskog porekla, Dali naslikao neke od slika koje možemo da uvrstimo u najuzbudljivija i najlepša svedočanstva ljubavi prema ženi. Dali je, pored toga što je svoju ženu nazivao mnogim imenima: Gala, Galuška, Oliv, Lionete, Mali Negus, Pčela... nju koristio i kao modela u mnogim slikama, među kojima je i njegovo najveće delo (govoreći o dimenzijama) “Bogorodica Port Ligata.“Takođe 1934. godine završava se suđenje za izbacivanje Dalija iz pokreta nadrealista. U svojoj poznoj karijeri Dali je eksperimentisao sa novim medijima poput holografije i optičke iluzije. Novi, mladi pop-art umetnici, poput Vorhola, ističu veliki uticaj Salvadora Dalija na razvoj umetnosti. Dalijeva interesovanja za prirodne nauke i religiju rastu, što se ispoljava na njegovim delima. Od pisanih dela pored scenarija za balete tu su i nekoliko knjiga - „Život Salvadora Dalija“ i „Dnevnik genija“ Dali je snimio par reklama, među kojima je i reklama za Evroviziju 1969, a bavio se i dizajnom u komercijalne svrhe (logo Čupa čups lizalica). Jedan je od malobrojnih kome su za vreme njegovog života sagradili dva muzeja.godine kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz i njegova žena Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju. Godine 1982. muzej se preselio u Sveti Petersburg na Floridu. Drugi muzej je Teatro Muzeo Dali u Figerasu. Nakon što je 1850. sagrađeno pozorište uništeno požarom na kraju Španskog građanskog rata 1939. godine, Ramon Guardiola, gradonačelnik Figerasa, predložio je Daliju 1961. godine da mu se tu podigne muzej. Dali je to vrlo rado prihvatio, jer je u toj zgradi održao svoju prvu izložbu 1918. godine. Muzej je otvoren 28. septembra 1974. i od tada ima milione posetilaca.U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. Dalijevo zdravlje se katastrofalno pogoršalo 1980. godine. Gotovo senilna, Gala mu je davala kombinovane doze neprepisanih lekova koji su mu oštetili nervni sistem i uništili umetničke sposobnosti. Gala umire 1982. godine, nakon čega Dali kao da gubi želju za životom; zadesilo ga je par čudnih i opasnih događaja za koje se smatra da su bili neuspešni pokušaji suicida. 1989. Dali je preminuo, kao posledica srčanih problema. Sahranjen je u kripti u svom Teatru-Muzeju.

dali1.jpegOva kompozicija, prilično velikih dimenzija, spada među prva dela koja svrstavamo u nadrealistički period i ujedno je jedno od najbitnijih. Dali je izjavio da je sliku radio paralelno sa “Velikim masturbatorom“.
Ovo delo je prvo koje je Galerija Goemans prodala.
Za ovu sliku vezana je jedna od prvih priča kojima je Dali pokazao da ume da privuče pažnju kad to želi. Dali je našao neku religioznu litografiju, i na njoj napisao: “Ponekad sa zadovoljstvom pljunem na sliku svoje majke.“, što nakon toga tumači: “...sasvim psihoanalitički, jer čovek može sasvim lepo da voli svoju majku i da sanja kako je pljuje, a osim toga u mnogim religijama pljuvanje je znak poštovanja, a vi sad pokušajte to da shvatite!“
U neobičnom nastavku lica nazire se geološka građa stena iz okoline rta Kreus, i uticaj Gaudijeve arhitekture. Mala grupa levo prikazuje umetnika kako grli oca, ribu, skakavca, mač i glavu lava.
Dali je sam uvrstio ovo delo među svojih deset najboljih.
dali_satovi.jpeg
Postojanost pamćenja (Mekani satovi)
dali_labudovi.jpeg
Labudovi reflektovani u slonove

dali_slonovi.jpeg
Slonovi


Postoje dve vrste Dalijevih halucinantnih vizija koje su nastale uz pomoć njegove paranoičko- kritičke metode: pojedinačne vizije koje se menjaju zavisno od percepcije onoga ko ih posmatra i grupe od dve ili više vizija koje se kao predmeti međusobno razlikuju, ali imaju uznemiravajuce vizuelne sličnosti. Labudovi i grane drveća reflekovanjem na površini vode na neobjašnjiv način stvaraju odraze, zapravo likove slonova. Isto tako, ukoliko sliku okrenemo naopako, opet ćemo dobiti isti rezultat - labudovi će se reflektovati u slonove. Mekane, klizave površine i vijugavi oblici stvaraju posebno neugodnu atmosferu, koja nije u skladu sa likom blijedog muškarca koji zastajkuje. Naslikano 1937.


dalijev_otac.jpg“Portret mog oca“
Ovaj portret prikazuje snažnu ličnost, dostojanstvo i ugled koju je umetnikov otac, iako je bio samo beležnik, uživao, bolje nego bilo koja druga slika. Ovde jasno možemo da vidimo poštovanje koje je Dali osećao prema svom ocu, koje će kroz nepunih pet godina zanemariti, i suprotstaviti mu se nakon susreta sa Galom.
Salvador je jasno prikazao ono sto je i sam tvrdio, da je otac značajniji od ostalih. Na slici je to izraženo kroz stav ličnosti, kompozicijom, osvetljenjem i neorealističnom tehnikom.
Dali tvrdi da je portret prilično brzo uradio, kroz 15 poziranja.
U porodici se smatralo da položaj desne ruke nije pristojan, ali Dali je izjavio da je sasvim prirodno za oca da stavi ruku gde on hoce.


dali_bogorodica.jpeg



Prvo proucavanje Bogorodice od Port Lligata
1949. Dali je počeo raditi Bogordicu, koju je dovršio 1950. godine,
a to delo obeležava početak tzv. "religiozne" faze u njegovom stvaralaštvu.
Bogorodicu je blagoslovio papa Pio XII., s kojim se 1949 Dali susreo.
Umjetnik je do tada već stvorio kult svoje žene Gale,
predstavljajući je kao polubožansko biće. Uticaj renesansne umjetnosti
na Dalijevo stvaralaštvo na ovoj slici je na samom vrhuncu.
Fragmentarizacija vizija na slici odraz je "atomskog misticizma".





Pablo Pikaso

Pablo_picasso_1.jpgPablo Ruiz Pikaso (25.10.1881 – 8.4.1973), bio je svestrani španski umetnik, jedan od najvećih slikara, vajara , crtača i grafičara 20 veka. Uz Žorža Braka jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam. Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 10 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1981. godine. Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču, lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.
Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd. U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“. Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).
U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.
gospođice_iz_avinjona.jpeg
Gospođice iz Avinjona
U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona", sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Otac je četvoro dece. Poslednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.
Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skupturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.
Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.
Umro je 1973. godine kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

Pacifizam

guernica.jpg
Gernika

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.
Pikaso o tome nije nikada govorio ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila; plavo razdoblje (1901-1904), ružičasto razdoblje (1905-1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908-1909), analitički kubizam (1909-1912), sintetički kubizam (1912-1919).
Između godina 1939 i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su

Pre 1901. godine

Pikaso je učio od svog oca pre 1980. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove "modernističko".

Plavo razdoblje

U plavom razdoblju (1901-1904) stvara Pikaso tamne slike u hladnim plavim tonovima i nije sigurno kada je tako počeo da slika. Strogi kolorit i tužni motivi (prostitutke i prosijaci) mogu imati uzrok i u samoubistvu njegovog prijatelja. Teme su mu bile još i umetnici, akrobati i arlekini koji su bili obučeni u odeću sa kvadratnim uzorkom koji je postao njegov lični simbol.

Ružičasto razdoblje

Za ružičasto razdoblje (1905-1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904.godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.

Afričko doba

Na početku Pikasovog afričkog doba (1907-1912) stoji njegova poznata slika gospođice iz Avinjona koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.

Analitički kubizam

Analitički kubizam (1909-1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.
Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.

pikaso_(27).jpgSintetički kubizam

Sintetički kubizam (1912-1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.
Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.

Klasicizam i nadrealizam

Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmui ovaj povretak "ka redu" se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. vekai njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.
U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Pozno delo


Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20.veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbeai, Delakora.
Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.
Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Neka od poznatih Pikasovih dela

  • Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, Lomdom, 1901)pikaso5.jpeg
  • Akt od pozadi (privatna zbirka Pariz, 1902)
  • Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
  • Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujorku, 1906—1907)
  • Akt (Galerija Tejt u Londonu,1910)
  • Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
  • Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1911— 1912)
  • Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
  • Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
  • Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujorku, 1918)
  • Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
  • Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
  • Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)


Biografija Đoana Miroa
Đoan Miro i Fera (rođen 20.4.1893. u Barseloni - umro 25.12.1993. godine u Palmi, Maljpeka), bio je katalonski i španski slikar, čije delo karakterišu apstraktne nadrealističke forme lirskog karaktera. Kao interdisciplinarni stvaralac, Miro je takođe autor značajnog broja murala, keramika, skulptura, tapiserija i grafika.
Đoan Miro i Fera, rodio se u Barseloni 20.4.1893. godine kao sin Mikela Miroa (sajdzija po profesiji), i majke Dolores Fera i Oromi. Veoma rano, sa samo sedam godina, počeo je da ide na časove crtanja. Od 1907. do 1910. godine u Barseloni pohađa trgovinsku školu, ali takođe i višu umetničku i industrijsku školu pod imenom Ljoča.
Od 1910. godine, već radi kao računovođa u preduzeću Dalmau i Oliveres iz Barselone, koje se bavi prodajom proizvoda za čišćenje i proizvoda koji dolaze iz španskih kolonija. Iste godine po prvi put izlaže svoja dela na jednoj izložbi koju je organizovala opština Barselona.
Oko 1912. godine Miro definitivno odlučuje da se posveti slikarstvu i upisuje se u Akademiju Fransesk Gali, koju će pohađati do 1915. godine. Tu će upoznati i druge buduće katalonske umetnike jedan od kojih je Đoan Prats s kojim će i kasnije održavati blizak prijateljski odnos. 1916. godine upoznaje umetničkog trgovca Đuzepa Dalmaua, koji se zainteresovao za njegove radove. Preko njega upoznaje Morisa Rajnala i Fransisa Pikabiju 1918. godine, Miro samostalno izlaže u galeriji Dalmau u Barseloni, a već 1920. Dalmau pokušava da mu organizuje izložbu u Parizu, gdje Miro putuje prvi put. Iste godine posjećuje Pikasa.
Miroove rane slike, do prije 1920. godine, karakteriše širok spektar uticaja, počev od fovizma, kubizma pa sve do romaničkog katalonskog slikarstva. U Parizu, gdje je uspio da uspostavi kontakt sa umetnicima bliskim tadašnjem novom pokretu pod imenom nadrealizam, njegov stil počinje da se konkretizuje oko lirske fantazije i iracionalnih formi koje predstavlja preko apstraktnih odnosa kompozicije. Tada počinje da stvara forme koje su rezultat igre umjetnikove mašte, humora i svojevrsne distorzije realnosti, koristeći uvrnute organske oblike povezane u celinu preko veoma neobičnih geometrijskih bidimenzionalnih konstrukcija i struktura.
Miro_slike2.png




Biografija Edvarda Munka

E._Munk.jpegEdvard Munk (Edvard Munch) spada u velikane slikarstva s kraja XIX i početka XX veka koji su samostalno izdigli svoju, dotad gotovo perifernu, nacionalnu likovnu scenu. Rođen 1863. godine, sa samo 5 godina ostao je bez majke, a još je dublje na njega uticala smrt starije sestre Joane Sofi 1877. godine, što je podstaklo nastanak nekih od njegovih najpoznatijih slika i grafika, poput ”Bolesnog deteta” (1885 - 1886). I sam je često bio bolestan. ”Bolest, ludilo i smrt bili su anđeli koji su se okupili oko moje kolevke, a nakon toga sledili su me čitavog života.” Sa 18 godina upisao je studije iz slikarstva u današnjem Oslu (nekada Kristianiji), a ubrzo, 1883. godine, prvi put je izlagao. Boravak u Parizu je uticao na njegov stil, pogotovo radovi umetnika kao što su Gogen, Van Gog i Tuluz-Lotrek, koji su vešto koristili boje da prenesu emocije na platno. O uticaju impresionista poput Monea i Pizara svedoči njegova poznata slika ”Rue Lafayette”. Međutim, Munk polako formira svoj lični stil tvrdeći da ”više ne treba slikati enterijere, ljude koji čitaju ili žene koje pletu. Oni moraju biti živi ljudi, koji dišu, osećaju, tuguju i ljube.”
Najpoznatije delo ovog umetnika je svakako “Krik“, rađena od 1893-1910.
krik.jpeg
Krik
Na ovoj slici Munk na savršen način spaja simbolizam i ekspresionizam, prikazujući užasnutu, pomalo demonsku figuru kako stoji na mostu nasuprot krvavocrvenog neba. Postoji priča iz Munkovog života o nastanku ove slike. Dok je šetao sa dvojicom prijatelja, sunce je zalazilo i odjednom, nebo je postalo crveno, boje krvi. Njegovi prijatelji su nastavili ali on je, pun neobjašnjivog umora, iscrpljen, stao, i osetio neopisivo jak krik u prirodi. Slika simbolizuje ljudsku vrstu nadjačanu osećajem straha i tegobe. Munk je izradio 4 verzije ove slike kao i brojne verzije stvorene litografijom – The Munch Museum ih ima 3, dok je jedna u Nacionalnoj galeriji Norveške. Slika ”Krik” je brzo stekla status ikone u popularnoj kulturi, ali je postala i predmet mnogobrojnih krađa.


Evo kako je slikar objasnio njen nastanak:
„Šetao sam stazom sa dvojicom prijatelja – sunce je zalazilo- odjednom nebo je postalo krvavo-crveno – zastao sam, osetivši se iscrpljenim i naslonio se na ogradu – bilo je krvi i vatrenih jezika nad plavo-crnim fjordom i gradom – moji prijatelji su odšetali, a ja sam stajao tu drhteći od nemira – i osetio sam beskrajni krik koji prožima prirodu. Zalazeće sunce je prošetalo duž puta, iznad fjorda, krvavo-crveno nebo, osećaj bezimenog užasa.“ – Norveški slikar Edvard Munk, zvani Bizaro, ovako je opisao svoje vizionarsko iskustvo koje ga je inspirisalo da naslika Krik – svoju najpoznatiju sliku i jedno od najprepoznatljivijih vizuelnih dela moderne umetnosti.
Munk je umro u svojoj kući u Ekeli u blizini Osla, 23. januara 1944, oko mesec dana nakon njegovog 80. rođendana. Nacisti su na sahrani ostavili utisak da je Munk bio nacistički simpatizer. Grad Oslo je kupio imanje Ekeli od njegovih naslednika 1946. i srušio kuću u maju 1960.


Munkove_slike.png




Biografia Edvarda Hopera
Edvard Hoper (Njujork 1882 - Njujork 1967) bio je američki grafičar i slikar. Nakon studija u Njujorku nastavio je da se usavršava u Evropi. Iako se u Parizu susretao sa radovima impresionista po povratku u SAD posvećuje se realizmu i postao je glavni predstavnik pravca Američka scena. Interesovao se tematski pre svega za negativne strane života u američkim velegradovima ( usamljeni ljudi u prevozu i restoranima kao i melanholija gradskih predgrađa). Stvarao je i tipične američke predstave pejzaža. Za njegovo delo karakteristični su scenski prikazi na kojima se čini da je izumro svaki život. Ljudske figure izgledaju kao da su ukočene. Takođe primetno je i jasno svetlo i izreženo oštre senke. Svojim realističkim načinom slikanja postao je jedan od preteča foto - realizma.


Edvard Huper je nedvosmisleno slikar samoće i otuđenja:Huperove_slike.jpg



Biografija Đorđa de Kirika

the_disturbing_muses.jpgĐorđo de Kiriko je bio italijanski slikar. Kiriko je rođen u Volosu. Nakon završetka studija u Atini i Firenci seli se u Nemačku u 1906, gde je upisao akademiju lepih umetnosti u Minhenu, tamo je čitao dela Ničea i Artura Šopenhauera, i proučavao rad Arnolda Broklina i Maksa Klingera. Posle 1910. seli se u Italiju.

Nakon što se puno selio po Evropi, i posle izbijanja Prvog svetskog rata vraća se u Italiju gde se pridružuje italijanskoj vojsci. Međutim, u vojsci je proglašen nedovoljno sposobnim za vojne dužnosti, zbog toga ga premeštaju u bolnicu u Feri. Godine 1915. de Kiriko je upoznao futuristu Karla Kara. Nastavio je da slika i 1918. premešten je u Rim, a takođe 1918. su njegova dela izlagana u Evropi.

Osnivač je metafizičke škole u slikarstvu. Najbolji deo svog slikarskog opusa stvorio je između 1909. i 1919, u svojoj metafizičkoj fazi, s motivima mirnih mediteranskih gradova punih svetla. Sledećih je godina definisao kanone metafizičkog slikarstva, a njegova su razmatranja objavljena u časopisu „Pittura metafisica“ („Metafizičko slikarstvo“). Radove nastale između 1915. i 1925. karakterišu teme i motivi ogoljene arhitekture u nerealističnoj perspektivi, uronjene u tajanstvenu atmosferu, bez ljudskih likova. U prikazima enterijera iz istog razdoblja zatiču se predmeti izmešteni iz svog prirodnog ili očekivanog konteksta, čime se postiže efekat nadrealnog. Javljaju se i uznemirujući klasični motivi (Hektor i Andromaha, (Ettore e Andromaca), 1917). Na motiv krojačke lutke, simbol savremenog čoveka, nadahnuo ga je „čovek bez lica“, lik iz drame njegovog brata, književnika i slikara Alberta Savinija. Oženio se 1924. prvom ženom, ruskom balerinom Raisom Gurevič, nakon čega su se zajedno preselili u Pariz. 1928. održao je svoju prvu izložbu u Njujorku, a ubrzo posle toga i u Londonu.

Godine 1930. upoznaje i svoju drugu ženu Izabelu Pasker Far sa kojom će ostati do kraja života i najzad se ponovo doseliti u Italiju, tačnije Rim gde će se i skrasiti 1944.

Dobio je nagradu od pisca Gijoma Apolinera, koji je pomogao da njegove radove upoznaju i kasniji nadrealisti. Tanguj je napisao kako je jednog dana 1922. video jednu od de Kirikovih slika u izlogu neke prodavnice slika, i od tog momenta je odlucio da postane slikar, iako nikada u životu nije držao četkicu! Drugi umetnci su potvrdili uticaj de Kirika uključujući umetnike kao što su Maks Ernst, Salvador Dali i Rene Magrit. De Kiriko je snažno uticao na pokret nadrealista. Mikelanđelo Antonini, italijanski filmski režiser je takođe tvrdio da je podstaknut de Kirikom. Fumito Ueda je kritički tvrdio da je i igra „Ico“ kao i njegov nastavak „Shadow of the Colossus“ za Playstation 2 nastala pod uticajem de Kirika.

Kasnije de Kiriko je napustio svoj metafizički način slikanja i počeo da slika mnogo realističnije, ali sa mnogo manje uspeha.

De Kiriko je takođe objavio i roman 1925. pod nazivom «Hebdomeros». Njegove slike nisu nikada više bile hvaljene onoliko koliko su bile hvaljene slike nastale u njegovom metafizičkom periodu.


Biografija Fride Kalo

Frida.jpegFridа Kаlо (1907 — 1954) је bilа mеksičkа slikаrkа.

Rоđеnа је kао Маgdаlеnа Kаrmеn Fridа Kаlо i Kаldеrоn u rоditеlјskој kući u Kоhоаkаnu, kојi је u tо vrеmе biо mаlо prеdgrаđе grаdа Меksikа.

Nјеn оtаc је biо slikаr i fоtоgrаf nеmаčkо-јеvrејskоg pоrеklа, čiја је pоrоdicа pоtеklа iz Оrаdее u Rumuniјi.

Kаlо је bilа zаpаžеnа pо svојој nеkоnvеnciоnаlnој pојаvi, uklјučuјući јаkо nаglаšеnе оbrvе i tаnkе brčićе kоје niје uklаnjаlа.

Nаkоn sаоbrаćајnе nеsrеćе u kојој је оbоgаlјеnа 1925, Kаlо је оdustаlа оd mеdicinskе kаriјеrе i оkrеnulа sе slikаrstvu. Slikајući sоpstvеnа iskustvа, njеni rаdоvi su čеstо bili šоkаntni u prikаzimа bоlа i tеškоg živоtа žеnа. Čаk 55 оd njеnе 143 slikе su аutоpоrtrеti kојi sаdržе lični simbоlizаm dоpunjеn grаfičim аnаtоmskim rеfеrеncаmа. Bilа је pоd uticајеm аutоhtоnе mеksičkе kulturе, čiје је viđеnjе slikаlа јаkim bојаmа, mеšаvinоm rеаlizmа i simbоlizmа.
d7db0bae1d14.jpg
Frida Kalo Autoportret


Nјеnе slikе su privuklе pаžnju slikаrа Diјеgа Rivеrе, zа kоgа sе kаsniје i udаlа. Bilа је аktivni pristаlicа kоmunizmа. Smаtrа sе dа је bilа u vеzi sа Lаvоm Тrоckim, kоgа su ubili аgеnti Јоsifа Visаriоnоvičа Stаlјinа u stаnu u grаdu Меksiku, 1940. Pоslе smrti Тrоckоg, Fridа gа sе оdričе i pоstаје stаlјinistа/аntirеvоluciоnаr, nаzivајući Маоvu Kinu „nоvоm nаdоm sоciјаlistа“. Nјеn dоm је biо ukrаšеn mnоgim sоcrеаlističkim umеtničkim dеlimа, uklјučuјući pоrtrеtе Маrksа, Еngеlsа, Stаlјinа i Маоа.

Iаkо је rаd Fridе Kаlо pоnеkаd klаsifikоvаn kао nаdrеаlistički, i оnа јеstе nеkоlikо putа izlаgаlа sа еvrоpskim nаdrеаlistimа, sаmа је оdbаcilа tаkvu kаtеgоrizаciјu. Nјеnа prеоkupаciја žеnskim tеmаmа i figurаtivnоm vеrоdоstојnоšću kојоm ih је prеdstаvlјаlа, nаčinilа је оd njе fеminističku kultnu ličnоst zаdnjih dеcеniја XX vеkа.

Frida Kаlо је umrlа 13. јulа 1954 оd еmbоliје plućа. Nјеn pеpео је stаvlјеn u prеkоlumbоvsku urnu kоја је izlоžеnа u njеnоm bivšеm dоmu Plаvа kućа (La Casa Azul) u Kоhоаkаnu, kојi је prеtvоrеn u muzеј i sаdrži vеliki brој njеnih rаdоvа.

Biоgrаfski dоkumеntаrni film, kојi sаdrži оriginаlnе snimkе, pоd nаslоvоm „Fridа Kаlо“, snimlјеn је 1982. gоdinе u Nеmаčkој. Rеžisеr Pоl Lе Duk је snimiо film „Fridа, prirоdа kојu živim“ (Frida, naturaleza viva) sа Оfеliјоm Меdinоm u nаslоvnој ulоzi, 1981. gоdinе, а 2002. Мirаmаks је snimiо film „Fridа“ sа Sеlmоm Hајеk u nаslоvnој ulоzi.



Biografija Endija Vorhola


endi-vorhol.jpgEndi Vorhol (engl. Andy Warholl), americki slikar, režiser, publicista, glumac i

inicijator i rodonačelnik pop-arta, rođen je 6. avgusta 1928. godine kao Endru

Varhola u Pitsburgu.

Roditelji su mu bili slovački emigranti. 1913. godine otac mu je otišao za

Ameriku, a majka mu se pridružuje tek 1921. godine. Zatim su dobili decu Pola,

Džona i Endrua.

Sa samo osam godina Endi je imao prvi slom živaca. Dok se oporavljao, pravio

je lutke, a porodica mu je citala stripove.

Pohađao je časove na Carnegie Institute of Technology u Pitsburgu, da bi se 1949.

godine odselio u Njujork. Na početku radi na oglasima, reklamama u novinama i

uređenju izloga.

Do pocetka 1960. je bio uspešni reklamni ilustrator. Toliko uspešan u

komercijalnom smislu da ga niko nije prihvatao kao umetnika.

Uzaludno je pokušavao da dođe do galerija, koje su ga uporno odbijale. Tako je i

poceo da analizira odnos izmedu komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da

ih doživi kao suprotne, kao vecina umetnika, poceo je da ih spaja stvarajuci pop

art.

Pop art je eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno pocelo daVorhol.jpeg


usvaja. Worhol je kasnije identifikovan kao „Papa popa“. Njegove prve slike

prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio rucno. Kasnije teme

traži u samim ikonama popa i brendovima, zvezdama i dolarima – i iskljucuje

svaki trag „ruke“.

Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za

rucak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao i novcanice. Voleo

je zvezde, pa je slikao i njih.

Vorhol je takođe slikao i poznate američke proizvode, kao što je ''Koka-kola'',

ali i poznate popularne ličnosti poput Merilin Monro, Elizabet Tejlor i Elvisa Prislija.

Od ovakvih pocetaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima ce

biti prepoznatljiv, birao je stil. Slike je poceo da radi kao štampu na tkanini. Na

vrhuncu slave je imao nekoliko asistenata koji su radili umesto njega.

Worhol se bavio i komicnim i ozbiljnim temama, birao predmete od konzerve

supe do elektricne stolice. Koristi istu tehniku – tekstilna štampa, serijska

reprodukcija i upotreba svetlih boja.


V2.jpegJedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna

bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – cesto se „pravio glup“

u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da

sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je vec tu. Bez želje da

odgovara na pitanja, njegov rad postaje interesantniji ostavivši publici da ga

proživi kako ona želi.

Vorholove poznate izreke:


- Draga, smrt znaci dosta novca. Smrt te zaista može uciniti zvezdom.- Zašto ljudi misle da su umetnici posebni? To je samo još jedan posao.- Volim Los Andeles. Volim Holivud. Oni su divni. Svi su plasticni, a ja volimplastiku. Želim da budem plastican.



FILM KAO ODRAZ POGLEDA NA SVET

Истраживачки рад Катарине Петровић и Алексе Рајковића

Почеци стварања филма


GODFATHER LOVE SONG

Film_Reel_Graphic.jpg


hollywood.jpg
Филм, као најмодернија уметност, у великој мери зависи од науке и технологије. Настаје и развија се у уској вези са развојем индустријске технологије, оптичке илузије и тежњом за представљање покрета. Први филм настао је пре више од сто година. Његови творци су браћа Лимијер. Први филм приказан је у Паризу, 28. децембра 1895. године. Трајао је свега неколико минута и представљао је долазак воза на железничку станицу. Приликом пројекције људи су, видевши да им воз иде у сусрет, почели да вриште и беже по сали, не знајући да је то само пројектовано на платну. Исти филм је у Србији приказан шест месеци касније, 1896. Године, у кафани браће Савић код палате Албаније, "Код златног крста".

У почетку, филмови су били кратки, неми (безвучни) и црно-бели.Унапређењем технологије, унапређен је и филм. Крајем 20. века настали су први филмови савремене технологије који делују реалније у односу на њихове претходнике. Тамо где су некада коришћени каскадери, пиротехничари, стручњаци за специјалне ефекте, данас се користе компјутерске симулације. Тако је филм унапређен и модернизован

Успон европске кинематографије, која је почела да се развија открићем покретних слика прекинут је избијањем Првог светског рата, када је филмска индустрија са растом Холивуда цветала у Сједињеним Државама. Али по престанку рата почиње да се развија уметнички филм који има веома активан однос према стварности, према друштву и унутрашњим последицама које збивања у окружењу остављају на човека. Већ у немим филмовима Чарлија Чаплина и Бастера Китона, који су хуморно интонирани, садржана је и мрачна слика света. Проналаском звучног филма те могућности се увећавају и филм постаје важно уметничко изражајно средство.

_3.jpg
Развој и тематика уметничког филма
Претходницoм уметничких филмова смaтрa сe дeлo Сергеја Ејзенштајна - Оклопњача Потемкин (1925) уметнички филмови су такође под утицајем филмова шпанских авангардних стваралаца попут Луиса Буњуела 230px-Luis_Buñuel.JPG и Салвадора Далија portrait-of-salvador-dali-1954.jpgи француског писца и режисера Жaнa Кoктoa zan_kokto.gif(нпр. Крв песника, такође из 1930). Oд 1920. филмски умeтници залажу сe за идеју да филмовe трeбa поделити нa зaбaвнe - усмерена ка масовној публици и озбиљнe – умeтничкe филмoвe нaмeњeнe интелектуалнoj публици. Meђу првe филмoвe кojимa сe признaje пoсeбнa умeтничкa врeднoст (пo мишљeњу Aлфрeдa Хичкoкa) спaдajу филмови италијанског неореализма, руски уметнички филмови, нeмaчки eкпрeсиoнистички (Maн Рej) и фрaнцуски aвaнгaрдни филмoви (Рeнe Клeр и Maрсeл Дишaн).

Доба након Другог светског рата обележили су филмови италијанског неореализма.
Крeдo нeoрeaлистичнoг биoскoпa, прe свeгa Рoбeртa Рoсeлиниja, биo je живoт сирoмaшних умeстo глaмурa. Нeoрeaлизaм кojи je пoтeкao из Итaлиje, нeпoсрeднo у пoслeрaтнoм пeриoду, симбoличнa je рeнeсaнсa мeдиja. Умeстo пoмпe и глaмурa Хoливудa, нeoрeaлистичку eстeтику oдрeђуje рeдукциja - "сирoмaшни" биoскoп кojи прикaзуje цeлo бoгaтствo људскoг искуствa. Рoбeртo Рoсeлини увeo je нoвo рaздoбљe у итaлиjaнскoм филму дeлoм "Рим, oтвoрeни грaд“, 1945. гoдинe. Oд 1949. снимиo je шeст филмoвa сa швeдскoм глумицoм Ингрид Бeргмaн. Нajпoзнaтиjи je "Стрoмбoли". Нeoрeaлизaм je биo узoр зa вишe нoвoхoливудских рeжисeрa 70-их гoдинa (Скoрсeзe, Кaсaвeтeс), кao и зa дoкумeнтaрни рeaлни филм или дoгму 95.
Тематика и проблематика неорелизма, која је била заснована на социјалим и на економским недаћама поступно се премешта ка психолошким садржајима. Тај филмски тренд, чији је најистакнутији представник Федерико Фелини назван је - неореализам душе. Није зато необично да је истакнути мотив првог Фелинијевог самостално режираног филма „Бели штрајк“ (1952) била баш илузија, човекова заокупљеност нечим испразним. У том смислу још је одређеније прво његово ремек-дело, ( на фестивалу у Венецији награђен Сребрним лавом) филм „Дангубе“ (1953). Радњом у Фелинијевом родном месту филм приказује празнину живота материјално осигураних људи, људи чији материјални стандард не прати и одговарајући духовни стандард. Фелини приказује људе који су нагло остали без циљева који помажу ољуђењу, а тај губитак вредног смисла живота биће тема и многих његових каснијих филмова. Тако ће се драматичнија верзија те теме појавити у идућем Фелинијевом филму, његовом најславнијем из тог раздобља - филму „Улица“ (1954.) за који ће добити први од четири будућа Оскара за најбољи страни филм.Њeгoви нajпoзнaтиjи филмoви су „Слатки живот“ (1959.) „Сатурикон“ (1969.), „Рим“, „Град жена“, „Кловнови“, Казанова, „Плови брод“и „Амаркорд“ из 1973. године. У „Амаркорду“ говори о свом детињству и за тај филм добија четвртог Оскара за најбољи страни филм.
Par_-_Amarkord.jpg

У касним педесетим, француски филмски ствараоци почели су да производe филмове који су били под утицајем италијанског неореализма и холивудскoг филмa; oвaj стил критичари називају француски нови талас. Припaдници Нoвoг тaлaсa одбијали су дa ствaрajу класичне филмске форме и унoсили су нoв младалачки дух у европски уметнички филм. Многи су такође ангажовани у социјалнополитичким превирањимa, правећи радикалне експерименте рaскидajући сa трaдициoнaлнoм филмскoм фoрмoм. Неки од најзначајнијих пионира међу њимaбили су Франсoa Трифo, Жан-Лик Годар, Ерик Ромер, Клoдa Шaбрoл.
Уметнички филмови често се баве унутрашњим драмaмaа која се одвија у психи једног лика, као што су психолошки проблеми који се односе на индивидуални идентитет и трансгресивнасексуална или социјална питања, моралне дилеме, или личне кризе.
Филмски научник Дејвид Бордвел истакао је академску дефиницију "уметничког филма" у чланку под називом „Уметнички биоскоп“, 1979., као нечега што је у супротности са мејнстрим филмовима класичне холивудске продукције. Мејнстрим филмови се баве моралним дилемама или кризом идентитета, али ти проблеми су обично решени до краја филма. У уметничким филмовима, дилеме се испитују на мисаони начин, али обично без јасног решења на крају филма. Протагонисти у уметничким филмовима се често суочавају са сумњом, унутрашњим расулом или отуђењем и уметнички филм често описује унутрашње дијалоге, мисли, кроз секвенце снова и фантазија. У неким уметничким филмовима, редитељ користи и апсурдне или наизглед бесмислене акције да изрази свој филозофски став, као што су чинили егзистенцијалисти.
Велики допринос светској кинематографији у уметничком смислу, дали су јапански филмски ствараоци. Они су произвели велики број филмова који прекидају са конвенцијама. Филм Акира Куросаве „Рашомон“ (1950), први јапански филм који се широко приказивао на Западу, приказује контрадикторна сведочења четири сведока једног силовања и убиства. Године 1952. Куросава је снимио „Икиру“, филм о бирократама у Токију који се боре да нађу смисао живота. Филм „Прича о Токију“ (1953) у режији Иасујиро Озу истражује друштвене промене савременог доба. То је прича о једном остарелом пару; они путују у Токио да посете своју одраслу децу, али откривају да су деца превише заљубљена у себе да би проводила много времена са старим родитељима. „Седам Самураја“ (1954) Акира Куросаве, прича причу о селу које запошљава седам самураја без господара, да би их бранили од бандита. „Пожари на равници“ (1959), Кон Ичикава, истражује јапанско искуство у Другом светском рату. „ Угетсу“ (1953), Кењи Мизогучи је прича смештена у крај 16. века, прича о сељацима чије се село нашло на путу једне војске. Годину дана касније, (1954) Мизогучи режирао „Саншо“ о полицајцу који прича причу о двоје аристократске деце продате у ропство; он се бави озбиљном темом губитка слободе; филм представља изузетно уметничко, визуелно остварење.
1960.
Деценија након 1960. била је важан период у уметности филма. Остварује се велики број иновативних филмова који су довели до уметничког ослобађања европске кинематографије. Жан Лик Годар снима филм „Без даха“ (1960) у којем користи иновативне визуелне и техничке ефекте (посекотине, скок са камером у рукама...) Годар је водећа фигура француског Новог таласа, режисер који наставља да иновира и истражује током целе деценије, предлажући потпуно нови стил снимања филмова. „Жил и Џим“, Франсоа Трифоа, анализира сложен однос три појединаца кроз иновативан сценарио, монтажу и технику снимања.
Италијански редитељ Микеланђело Антониони помогао револуцију у режији, са филмовима као што су „Ноћ“ (1961), комплексно испитивање једног пропалог брака које се бави питањима као што су аномија и стерилност; „Помрачење“ (1962), о младој жени која није је у стању да формира чврст однос са својим младићем због његове материјалистичке природе; „Црвена пустиња“ (1964), његов први филм у боји, бави се потребом јунака да се прилагоде савременом свету, и “Blow up” (1966), његов први филм на енглеском језику, која испитује питања перцепције и реалности тако што прати младог фотографа који покушава да открије да ли је фотографисао убиство.
Шведски режисер Ингмар Бергман почео је после 1960. са камерним комадима попут „Зимска светлост“ (1963) и „Тишина“ (1963), који се баве темама емоционалне изолације и недостатка комуникације. Његови филмови из друге половине деценије, као што су „Личност“ (1966), „Стид“ (1968), и „Страсти“ (1969), баве се идејом филма као уметничког дела. Интелектуални и визуелно експресивни филмови Тадеуша Конвицког, као што су „Задушнице“ ( 1961), а посебно „Салто“ (1962), подстичу дискусију о рату и растућим егзистенцијалним проблемима обичних људи.
Федерико Феллини, у филму „Долче вита“ (Сладак живот)(1960) приказује ноћи и сванућа у Риму како их види један циничан новинар. Године 1963. Фелини је снимио „Осам и по“, истраживање о брачним и духовним тешкоћама.
1961. Снимљен је филм редитеља Алена Реснеа, „Прошле године у Мариенбаду“ који је извршио велики утицај на режисере тог времена.
Роберт Бресон је познат по свом натуралистичком стилу и елиптичнеости у филмовима „У Балтазару“ (1966) и „Мушет“ (1967).
Шпански редитељ Луис Бунуел такође је знатно допринео развоју филмске уметности , својим шокантним надреалистичким сатира попут филма „Виридијана“ (1961) и „Анђео уништења“ (1962).
Exterminating_Angel_(1963,_Bunuel)[(000157)19-40-50].JPG

Руски редитељ Андреј Тарковски tarkovski.jpg снимио је чувени филм „Андреј Рубљов“ (1966), портрет руског средњевековног иконописца истог имена. Ово је филм је о уметничкој слободи и могућности и неопходности стварања уметности под присмотром репресивног ауторитета. Скраћена верзија филма је приказана на 1969. Канском филмском фестивалу, где је освојио FIPRЕSCI награду.
На крају деценије, Стенли Кјубрик снимио је филм „Одисеја у свемиру 2001“ (1968).artur-klark-odiseja-u-svemiru-2001_262.jpg Задивио је публику својим научним реализмом, пионирским коришћењем специјалних ефеката и необичним визуелним приказом.
У совјетској Јерменији, Сергеј Парајанов је режирао филм „Боја нара“, који је забрањен од стране совјетских власти, а такође дуго недоступан на западу.
У Ирану, Дариуш Мехрјуи снима филм „Крава“ (1969), о човеку који је полудео након смрти своје вољене краве. Овим је започео нови талас иранске кинематографије.
1970.
У раним седамдесетим годинама двадесетог века, режисери су шокирали публику насилним филмовима као што је „Паклена поморанџа“ (1971), / Стенлија Кјубрика, брутално футуристичко истраживање омладинских банди и „Последњи танго у Паризу“ (1972), сексуално експлицитан и контроверзан филм Бернарда Бертолучија“, којим се разбијају табуи о сексуалности.
Међутим, остали режисери правили су више интроспективне филмове, као што је чинио Андреј Тарковски у свом медитативном научнофантастичном филму „Соларис“ (1972) који је наводно представља совјетски дочек 2001. Године 1975. Тарковски је режирао још два филма која су побрала одличне критике у иностранству, „Огледало“ и „Сталкер“, „Иваново детињство“ којим је освојио златног лава на фестивалу у Венецији 1962.
Теренс Малик, који је режирао „Пустињски предео“ (1973) и „Дани Раја“ (1978), дели многе особине са Тарковским , као што дуги кадрови природних лепота, евокације сликама и поетски наративни стил.
Друга карактеристика уметничких филмова после 1970. била је повратак изразито бизарним ликовима и сликама које обилују опсесијама и агонијом главног лика. У немачком новом таласу запажен је филм „Ожер, гнев Божији“ (1973) Вернера Херцога. Ту је и филм „Света Гора“ (1973) Алехандра Јодоровског (психоделични филм о патуљку без ногу и без руку и алхемичару који тражи митско острво Лотус), потом „Таксиста“ (1976), Мартина Скорсезеа, и Кјубрикова „Паклена поморанџа“ којим се истражује отуђеност и насилност становништва у друштву које пропада. Сличан приступ налазимо и у надреалистичким филмовима Дејвида Линча и делима Џона Касаветеса која се баве критиком америчке ексцентричности.

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

HAIR Коса и APOCALYPSE NOW Aпокалипса данас, филмови о апсурдности ратовања.
ONE FLEW OVER THE CUCKOO'S NEST Лет изнад кукавичјег гнезда - филм који жигоше болест друштва у којем су паметни у лудници, док луди руководе и уређују правила и норме.

Стo нajвeћих рeжисeрa свих врeмeнa Педесет најбољих режисера данас Aвaнгaрдни филм


1980.
405383996_bff939cbfd.jpg Године 1980. Режисер Мартин Скорсезе шокирао је публику која је навикла на блокбастер авантуре Стивена Спилберга и Џорџа Лукаса, жестоко суровим реализмом свог филма „Разјарени бик“ . Филм Ридлија Скота „Истребљивач“ (1982) означен је као брзи акциони филм, а може се посматрати и као уметнички научнофантастични филм, заједно са „Одисејом 2001. у свемиру“ (1968). „Истребљивач“ истражује теме егзистенцијализма: шта значи бити човек. Средином те деценије, јапански редитељ Акира Куросава, у филму „Ран“(1985), реализам користи да прикаже брутално, крваво насиље јапанских самурајских ратовања у 16. Веку. „Ран „ је заснован на Шекспировој драми Краљ Лир, у којој старог краља издају вољене кћери. Сергио Леоне је такође супротставио брутално насиље са емоционалном супстанцом у својој епској причи о животу мафијаша у филму „Било једном у Америци“.
Многи режисери након 1980. Опредељују се за интелектуално трагање, истражујући филозофске и етичке проблеме. Филм Анджеја Вајде, „Човек од челика“ (1981) (који је освојио Златну палму на Канском филмском фестивалу 1981.) представља критику пољске комунистичке власти. Други пољски редитељ Кшиштоф Кјешловски режирао је ТВ серијал „Десет божијих заповести“ 1988. Ово је својеврсна морална слагалица, меланхолично филмско истраживање етичких проблема савременог друштва. Два филма из овог серијала театрално су названи „Кратки филм о љубави“ и „Кратки филма о убијању“.
Није само Кјешловски био режисер који је превазишао разлику између филма и телевизије: Ингмар Бергман је снимио „Фани и Александар“ (1982) који је приказан на телевизији у проширеној петочасовној верзији.
Године 1989 Вуди Ален је снимио, по речима критичара Њујорк тајмса Винсента Канбија, свој „највећи и најозбиљнији забавни филм до сада" „Злочини и преступи“.Филм обједињује више прича о људима који покушавају да пронађу моралну и духовну једноставност у животу и суочавају се са тешким проблемима и дилемама пред изборима које праве.
Француски режисер Луј Мал изабрао је други морални пут истражујући и драматизујући своја стварна животна искуства из детињства . Филм „Збогом децо“ осликава депортације француских Јевреја у концентрационе логоре током нацистичке окупације за време Другог светског рата.
Вим Вендерс приступа животу са духовне тачке гледишта. Његов филм „Крила чежње“ (1987), приказује једног "палог анђела" који живи међу људима; филм је освојио Златну палму на Канском филмском фестивалу.
Године 1982. експериментални редитељ Годфри Ређо снима необичан филм без дијалога „Koyaanisqatsi“, који наглашава уметничке и филозофске аспекте филма . Овде доминирају успорено време и фотографија; смењују се градови и пејзажи који стварају својеврсну визуелно тонску песму.
Други приступ који користе редитељи током 1980-их био је усмерен на стварање бизарних, надреалних алтернативних светова. Мартин Скорсезе је режирао трилер-комедију „После радног времена“ (1985) која осликава авантуре збуњеног човека у надреалном свету ноћи када се случајно суочи са мистериозним знаковима. Дејвид Линч снимио је „Плави сомот“(1986), црни филм у стилу трилера. Филм је препун мистерије, симболике и метафора о поларизованим световима које насељавају искривљени карактери који се крију у подземљу малог града. Постао је изненађујуће успешан с обзиром на своју изразито унемиравајућу тематику.
Питер Гринвеј запажен је након филма „Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник“ (1989). Ово је необична фантазија - црна комедија о ханибализму и екстремном насиљу са интелектуалном темом : критика "елитне културе" у Великој Британији током владавине Маргарет Тачер.
1990.
Током 1990-их, режисери инспирисани успехом филмова је „Плави сомот“ и „Кувар, лопов, његова жена и њен љубавник“, окренули су се према стварању филмова о алтернативним бизарним световима и елементима надреализма. Године 1990., јапански редитељ Акиро Куросава у филму „Снови“ приказује своја маштовита сањарења у низу вињета које се крећу од идиличних сеоских пејзажа до ужасних визија измучених демона и изопачен приказа после нуклеарног рата који је погодио Јапан. Године 1991., режисери Јоел Коен је Бартон Финк, освојили су Златну палму на Канском филмском фестивалу, својом загонетном причом о писцу који се сусреће низ бизарних ликова, укључујући и једног романсијера алкохоличара, злостављача и серијског убицу.
Други редитељи током деведесетих истражују филозофске проблеме и теме као што су идентитет, срећа, смрт и егзистенцијализам. Они истражују болне теме изгубљеног идентитета, раскида са светом, усамљености и изолације у метафорички представљеној „ бетонској џунгли" модерног велеграда. Филм овог раздобља има много сличности са француским Новим таласом.
Филм иранског редитеља Даријуса Шокова „Седам службеника“ (1996), спада међу најоригиналније високо уметничке филмове деведесетих. Годину дана након њега, Абас Киаростами освојио је Златну палму филмом „Укус трешања“ (1997), о човеку који покушава да унајми особу која ће га сахранити након што почини самоубиство. ФиFilmIn-The-Land-Of-Blood_jpg_627x325_crop_upscale_q85.jpgлм је сниман у минималистичком стилу, са дугим кадровима, у лежерном темпу, и дугим периодима тишине.
Неколико филмова 1990-тих истражује егзистенцијалистички оријентисане теме везане за живот, срећу и смрт. Фил Роберта Алтмана „ Кратки рез“ (1993) истраживао теме о срећи, смрти и неверству пратећи траг десет паралелних и испреплетених прича. Филм Кшиштофа Кјесловског, „Двоструки живот Веронике“ (1991) је драма која говори о теми идентитета са политичког аспекта. То је политичка алегорија подели на Исток и Запад у Европи. Филм Дарена Аронофског „Пи“ (1998) о параноидном математичком генију који трага за миром је невероватно сложен и двосмислен филма испуњен потрагом за суштином. Филмска трилогија Кјешловског „Три боје“ (1992-4) бави се истраживањем свакодневног живота, егзистенцијалне борбе, духовних преиспитивања и односа обичних људи.
У целини посматран, филм двадесетог века покушава да нађе одговоре или бар да постави суштинска питања о свему што чини човека и његов живот у времену које полако заборавља на све што је у животу истински важно. Друштвени развој ставља полако али сигурно човека и његове потребе на маргине, свет се дехуманизује и живот губи смисао. Филм покушава да на непосредан начин суочи савременог човека са самим собом онолико колико је то уметност у стању.

SOFTLY LOVE - GODFATHER Музика из филма "Кум"




POP KULTURA (MUZIKA) SREDINOM 20. VEKA

Istraživački rad Stefana Ostojića

Muzika kao oblik umetničkog izražavanja stava o pojavama u društvu


Muzika, kao i sve druge vrste umetnosti nije imuna na društvena dešavanja. S obzirom na to da ona predstavlja umetnički medijum koji se najneposrednije i u najmasovnijem obimu obraća publici, nije ni čudno što je veoma često služila kao sredstvo za izražavanje stava o životu i društvenoj stvarnosti. Od bluza i džeza do regea, preko roka, hevi metala i panka, pa do repa, hip-hopa i tehno muzike savremenog doba, muzika koja spada u oblike masovne kulture bila je veoma angažovana i povezana sa stvarnošću kojom je inspirisana. U takvom shvatanju svoje uloge naročito prednjači rok muzika .
-Rok muzika je žanr popularne muzike koji se razvijao tokom 1960-ih godina u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Drzavama. Njegovi koreni potiču od rokenrola iz 1940-ih i 1950-ih.
slike1.2.3_.jpg
-Kao i u pop muzici, lirika ovog žanra često sadrži teme o romantičnoj ljubavi, ali se takodje često osvrće i na druge teme kao sto su socijalne i političke. Rok muzika se za razliku od pop muzike više oslanja na energičnost izraza, živi performans i ideju verodostojnosti.
-Tokom kasnih 1960-ih nastao je veliki broj različitih rok žanrova. Mnogi od njih doprineli su razvoju psihodeličnog roka na šta je takođe uticala i kontrakulturalna psihodelična scena. Psihodelični rok je vrsta rok muzike koja je nastala 1960-ih godina u SAD-u i bila je najpopularnija do 1970-ih. Ova muzika je pokušaj dočaravanja izmenjenog stanja svesti, izazvanog psihodeličnim drogama, pogotovo LSD -om.
4,5,6.jpg
-Novi žanr koji je nastao iz ove scene uključuje i progresivni rok, koji proširuje lepezu izražajnih umetničkih elemenata. Glam-rok ističe vizuelni stil, dok je veliki subžanr hevi-metal nastojao da istakne ton, snagu i brzinu zvuka.Tokom druge polovine 1970-ih nastao je pank rok. Pank je stvorio grubu i energičnu formu koja je sadržala političku i socijalnu kritiku. Ovaj subžanr je uticao tokom 1980-ih na nastanak drugih subžanrova, kao sto su Novi talas, post-pank i alternativni rok pokret. Od 1990-ih godina alternativni rok je počeo da dominira rok muzikom tako što se probio na mejnstrim scenu, kroz grandž, Britpop i indi rok. Tada su nastali i drugi fuzijski subžanrovi, kao sto su pop pank, rep rok i rep metal, kao i pokušaji da se ožive i drugi subžanrovi (garaž-rok i post pan revajv) početkom novog milenijuma.
-Rok muzika je služila kao motor socijalnih i kulturoloških pokreta, stvarajući mnoge subkulture, kao što su rokeri u UK-u, a hipiji u SAD-u. Hipiji predstavljaju jednu vrstu kontrakulture nastale u San Francisku tokom 1960-ih godina, koja se brzo proširila na celu Ameriku. Rokeri se povezuje sa političkim aktivizmom, kao i sa promenom socijalnih stavova prema rasi, polu i upotrebi droga, a često su vidjeni i kao lideri mladalačkog revolta protiv konzumerizma i autoriteta odraslih.

Satanizam u rok muzici kao negativni aspekt, vid pobune ili koketerija sa zlom?

-Rok muzika je nastala u SAD-u od crnačkog ritma i bluza i belačkog kantri-vesterna. Postoji predanje da je najpoznatiji bluzer pre Drugog svetskog rata, Robert Džonson, prodao dušu đavolu da bi svirao „nemoguće” muzičke deonice. Bilo kako bilo, Džimi Hendriks mu je posvetio hit pesmu „Vudu dete” („Voodoo Child”), ukazujući tako i na čcinjenicu da su osnovni ritmovi rokenrola preuzeti upravo iz crnačke vudu magije.
slika7(Jimi-Hendrix).jpg
Jimi Hendrix

-Početak roka bio je čista energija. Bilo je to ritmičko izvikivanje hedonističkih parola spojenih sa „sećernim” izgledom pevača poput Elvisa Prislija. Međutim, ovaj rok je ipak bio relativno dobroćudan, sa porukama ljubavi sentimentalnog tipa. Tako je bilo tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, međutim, nakon toga rok-zvezde počinju da se zanimaju za druge vrste poruka koje se preko muzike mogu poslati slušaocima. Njihovi menadžeri i ljudi koji su stajali iza muzičke industrije shvatili su to kao odličnu priliku da se manipuliše masama mladih. „Seks, droga i rokenrol” trebalo je da posluže za ispranje mozga; to je bio dobar način da se uludo potrošiti stvaralačka ali i buntovnička energija mladih, a njihova želja za drugačijim, bolji svetom, da se zameni ulaskom u drugi „paralelni svet” u kome će mlad čovek postati bezopasan po establišment. U tom paralelnom svetu možeš i da se ubiješ, niko te u tome neće ometati.
Poruke nasilja i beznadja bile su uvod u suptilniju indoktrinaciju. Na nasilje se trebalo postupno navikavati i ne reagovati na njega kao da je prirodno stanje, a beznađe već samo po sebi stvara neotporne i pasivne ličnosti. Naravno, 99% mladih ljudi te poruke je primilo samo kao „dobar štos” ili način da se prkosi odraslima. Ali, onima koji su ih slali cilj je bio da ih bar 1% shvati ozbiljno. Onih preostalih 99% trebalo je postupno i neosetno da izgubi čulo za razlikovanje dobra i zla, i da im zlo postane simpatično, baš kao „dobar štos”. Ideolozi ove pojave u muzici odlično su poznavali snagu reči: „Pesme i reči su jako moćne, naročito ako potiču od benda koga mladi cene.”
Niki Sixx iz grupe “Motley Crue” o tome kaže: “Nikad nismo planirali da budemo bilo čiji uzor ponašanja. Ali kad smo to već postali, nastojimo da svojim fanovima damo nešto u šta bi verovali. Na drugom albumu rekli smo im da „dozivaju đavola”(„Shout at the Devil”). Mnogi ljudi misle da je to... pesma o Satani. To nije tacno. To je pesma o suprotstavljanju autoritetu, bez obzira na to da li je reč o vašim roditeljima, vašem profesoru ili vašem šefu. Mislim da je to jako dobar savet. Ali sam siguran da će svaki roditelj koji to čuje misliti da je reč o izdaji.”
slika8(Motley_Crue).jpg
Motley Crue

Nastojeći da opiše sopstveni „proces nadahnjivanja” Lenon je rekao: “To je kao da si POSEDNUT : kao vidovnjak ili medijum”... Džim Morison (“The Doors”) zvao je duhove koji su ga povremeno opsedali „gospodarima” i napisao je knjigu pesama o njima.(slika10) Superstar Džimi Hendriks, koga su zvali „najveći rok gitarista”...verovao je da je „ posednut od strane nekog duha”
Poznat je slučaj iz rok biografije „Rolling Stones”-a, ubistvo na koncertu u Altamontu 1969. godine koje je izvršila banda „Anđeli pakla” dok je Džeger pevao “Saučešće za đavola” (“Simpathy for the Devil”).
sl._9,10,11.jpg
Piter Kris, najpoznatiji bubnjar grupe “KISS”, izjavio je: “Podjednako verujem i u Boga i u đavola. Možete koristiti i jednog i drugog da bi stvari išle kako treba”.(slika12)
„Cepelini” su imali vođu, Džimija Pejdža, koji je bio vatreni sledbenik Alistera Kroulija (engleskog okultiste, ideologa satanizma, mistika, pesnika, astrologa...), a pesma
„Stepenice za nebo” puna je kroulijevske simbolike. U njoj se pominje zagonetan frulaš koji će ljude, ako ga budu slušali, „privesti razumu” i koji sve poziva da mu se pridruže.(slika13)
Njegova opsednutost Kroulijem bila je tolika da je kupio kuću u kojoj je nekad živeo ovaj engleski satanista. Džon Bonem, bubnjar benda, umro je upravo u toj kući 1980. godine. Čim je Bonem umro, Robert Plant, pevač grupe, napustio je bend, tvrdeći da je Pejdžova opsednutost okultizmom direktni uzrok smrti njihovog bubnjara.
sl12,13.jpg
Grupe Kiss i Led Zeppelin

Sav satanizam u muzici može se razvrstati u tri grupacije:
1. Grupe koje su balansirale na samoj granici satanizma, tako što bi poneki satanistički tekst koristili više da na taj ekstremni način pokazu otpor prema autoritetu i protest protiv licemerja i lažnog morala.
2. Grupe koje su koketirale sa satanizmom, tako što bi samo nagovestavali slušaocima šta im oni poručuju kroz okultne i mistične tekstove u pesmama i samim tim prepuštali njima da odgonetnu njihovu poruku.
3.Grupe koje su otvoreno, bez dvosmislenih tekstova, propovedale o satanzimu i nadale se da će bar 1% slušalaca poslušati njihovu poruku.
slika14(aleister_crowley).jpg
Alister Krouli



-Jasno je, dakle, da je rok-revolucija jedna od sržnih revolucija Nju Ejdža. Dakako, ovo nije samo tekst o popularnoj muzici, nego i o njenoj zloupotrebi. Ovaj tekst ne savetuje šta da slušate, već kako da slušate. Važno je da uvek i u svemu imate svoj vlastiti kritički stav i da se rukovodite svojim razumevanjem ne podležući bilo čijim indoktrinacijama i manipulacijama. Ne smemo zaboraviti da je rok muzika imala i dobrih pesama i dobronamernih umetnika i zato ne treba vršiti generalizaciju. OVDE JE , DAKLE, REČ O MANIPULACIJI MUZIKOM, A NE O MUZICI KAO TAKVOJ.

Rok muzika u antiratnoj kampanji

-Kao što vidimo, u prethodnom tekstu ima mnogo primera kako se rok muzika ponašala i razvijala na razne načine u različitim vremenskim periodima i dešavanjima. Ona se veoma aktivistički odnosila prema životu i društvu. Tako nisu izostale ni pesme koje govore o ratnim dešavanjima, a sve to u cilju antiratne kampanje i podizanja svesti kod ljudi o ratnim i političkim dešavanjima u svetu.
-Kako antiratna kampanja često ima veze sa politikom, lažnim moralom i licimerjem tako i u većini ovih pesama preovlađuju oštre reči i osude, britki tekstovi i pokušaj buđenja ljudi širom sveta koji kao da su uspavani lažima i lažnim moralom raznih političara, predsednika, ljudi koji propagiraju ratove kako bi na njima profitirali. Ovakve pesme, u 90% produkcije rok muzike, karakteriše zestok zvuk i direktne reči osude, dok ostatak čine pesme koje imaju mirniji zvuk i tekstove, ali podjednako efikasne i jake u svom jedinom cilju – antiratnoj kampanji.
Evo nekih primera pesama koje su najpoznatije i koje su ostvarile zapažen uspeh u antiratnoj kampanji:
-U2 - Sunday Bloody Sunday
slika15(U2).jpg
U2

(Ova pesma je poznata po militarističkom zvuku bubnjeva, grubom zvuku gitare i melodičnim harmonicima. To je jedna od politički najotvorenijih kompozicija grupe „U2”. Reči pesme opisuju užas koji su osetili ljudi zbog političkih dogadjaja u Severnoj Irskoj, izazvan višegodišnjom netrpeljivosti i sukobima izmedju katoličkog i protestanskog stanovništva. Teks pesme fokusiran ja na incident poznat pod nazivom „Krvava nedelja” koji se odigrao 1972. godine u severnoirskom gradu Deriju, kada su pripadnici Britanske armije ubili više nenaoružanih civila koji su protestvovali i tražili veća ljudska prava.)
image_17.jpg
Lučiano Pavaroti


-U2 - Miss Sarajevo
(Ova balada je inspirisana ratnim događajima koji su se dešavali u Sarajevu tokom raspada Jugoslavije tokom devedesetih godina. Ona opisuje mučni period koji su najviše osetili civili u ratom podeljenom gradu. Kako sam pevač Bono Vox navodi „Miss Sarajevo” mu je omiljena pesma njegove grupe “U2”. U originalnoj verziji pesme gostovao je poznati operski pevač Luciano Pavarotti koji je otpevao deo na ovoj kompoziciji zajedno sa grupom “U2”. )

slika17(The_Cranberries).jpg
The Cranberries
-The Cranberries – Zombie
(„Zombi” je protesna pesma irske grupe „The Carnberries”. Pesma opisuje višegodišnju etničko-političku konfliktnu situaciju u Severnoj Irskoj. Njen sadržaj se pretežno odnosi na bombaški napad u Varingtonu u Engleskoj u kome su dvojica dečaka poginula. Kompozicija je prepoznatljiva po „teškom” gitarskom rifu, koji do tada nije bio uobičajen u pesmama ove grupe. Još jedna anti-ratna pesma grupe „The Cranberries” je manje poznata pesma “Bosnia” inspirisana ratnim dogadjajima 1990-ih u Bosni i Hercegovini.)
slika18(Guns_N_Roses).jpg
Guns N Roses


-Guns N Roses - Civil War(slika18)
(„Građanski rat“ je protestna pesma američke grupe „Guns N Roses”. Ona se odnosi na činjenicu da svaki rat samo „Hrani bogate, a sahranjuje siromašne”. Axl Ros,e pevač grupe, u ovoj kompoziciji takođe na kraju postavlja pitanje: „Šta je to, uopšte, ljudsko u ratovanju?“, prikazujući time besmislenost svakog ratovanja.)

-Guns N Roses - Chinese Democracy
(„Kineska Demokratija” je cd amerčike grupe „Guns N Roses” iz 2008. godine na kojem se nalazi istoimena kompozicija izrazito politički intonirana. Pesma opisuje konflikt između kineske vlade i južnokineske provincije Tibet koja se bori za samostalnost dugi niz godina. U njoj je predstavljeno nehumano ponašanje komunistički orijentisane države Kine, a otuda i ironični naziv pesme „Kineska Demokratia. CD je zabranjen u Narodnoj Republici Kini.)
slika19(green_day).jpg
-Green Day - American Idiot
(„Američki idiot” je pesma američke pank-rok grupe “Green Day”, kojom se oštro kritikuje ponašanje Sjedinjenih Američkih Država 2004. Godine. Kritikuje se odluka Amerike da ratuje protiv Iraka i Avganistana. Reči u pesmi se odnose i na opasnost koja dolazi od „novih, pristrasnih medija”, koje laži i prevare svakodnevno serviraju običnim ljudima. Sve te laži koje dolaze preko raznih medija današnjice neretko kontrolišu političari. Grupa „Green Day” takođe je bila uspešna i u izvedbi balade “Wake Me Up When September Ends”, koja opisuje tugu i bol ljudi koji su izgubili nekog bliskog u nekom ratu.)



-System of a Down - B.Y.O.B. (“Bring Your Own Bombs”)slika20(System_of_a_Down).jpg
(„Donesite svoje sopstvene bombe” je pesma jermensko-američke metal grupe „System of a Down”. Napisana je kao vid protesta protiv rata u Iraku. “Donesite svoje sopstvene bombe” sarkastična je aluzija na američki reklamni slogan “Donesite svoje sopstveno piće” (“Bring Your Own Bottle”). Ttime su hteli da prikažu da je rat u Iraku samo “obična zabava” za Ameriku.)

slika21(4_Non_Blondes).JPG- Non Blondes - Dear Mr. President
(„Dragi Gospodine Predsedniče” je pesma američke rok grupe „4 Non Blondes”. Tekst pesme ironično opisuje moral predsednika, stanje u društvu i činjenicu da predsednici zapravo ništa ne čine kako bi se to stanje popravilo.)

Antiratna kampanja u muzici je najaktivnija i najproduktivnija na zapadu, ali više nije neobično čuti slične zvuke koji dolaze sa istoka.


Zanimljivo je kako jedna avganistanska rok grupa pokazuje svoj stav.
slika22(Kabul_Dreams).jpg


Naime, reč je o rok grupi koja dolazi iz Kabula pod nazivom „Kabul Dreams”- („Kabulski snovi”). Ona je zapravo prva rok grupa iz te zemlje! Zbog političke situacije u Avganistanu, već dugi niz godina, pojavljivanje jedne muzičke grupe takvog žanra bila je samo neostvariva zamisao, ali sada, kada se vlast promenila, oni su dobili svoju šansu, kao i mnogi drugi mladi ljudi koji bi se okušali u tome. Za sada, „Kabul Dreams“ sviraju obrade svetski poznatih rok grupa, ali uporedo pripremaju svoj prvi autorski cd. Ova vest je izmamila mnogo pažnje i pohvala u celom svetu.



Rok muzika – antiratni projekti sa područja bivše Jugoslavije

Ratna dešavanja u Jugoslaviji su mnogim svetskim grupama poslužila kao podsticaj da napišu mnoge pesme za podizanje ljudske svesti i širenju antiratne poruke. Kao što su mnoge svetske grupe to činile, činile su i mnoge grupe sa naših prostora. Činili su to samostalno, kao Ekatarina Velika (na albumima „Samo par godina za nas“ -1989, godine i „Dum-dum“ -1991,godine), a bilo je i grupnih pokušaja za širenje antiratne poruke (najpoznatiji je angažman pod nazivom “Rimtutituki” 1992-93).
sl._23,24.jpg

Stanje devedesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji je pogotovo uticalo na srpsku rok grupu „Ekatarina Velika“ koja je snimila dva albuma inspirisana ovim dešavanjima. Na mnogim pesmama se može prepoznati antiratna poruka koju su oni pokušali da prenesu javnosti. „Samo par godina za nas“ je peti studijski album ovog srpskog rok benda, nastao 1989. godine. Ovaj album čine zvučno „mutne” melodije i sporiji ritam, ukojima se nagoveštava predosećaj nadolazecih političkih i socijalnih tragedija koji će zahvatiti Jugoslaviju početkom 90-ih. To se posebno odnosi na naslovnu pesmu “Samo par godina za nas”.
„Dum dum“ je šesti studijski album „ Ekatarine Velike“ iz 1991. godine. Album odražava političku klimu u Jugoslaviji tog vremena i smatra se najmračnijim albumom ove grupe. Njegova sumornost i atmosfera tragedije odaju opšte stanje u Jugoslaviji koja se lagano raspada i približava građanskom ratu.
“Rimtutituki”: Muzički rok projekat “Rimtutituki” (anagram sa nepristojnim značenjem) predstavlja antiratni angažman najpopularnijih srpskih rok grupa u vreme 90-ih (“Ekatarina Velika”, “Partibrejkersi”, “Električni orgazam”).

sl.26,27,28.jpg
Partibrejkersi Ekaterina Velika i Električni orgazam



slika28(Elektricni-orgazam).jpg
Električni orgazam






Pevač i gitarista grupe „Ekatarina Velika”, Milan Maldenović formira početkom jugoslovenskih ratova 1992. godine, zajedno sa članovima grupa „Partibrejkers” i „Električni orgazam” projekat “Rimtutituki”, čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu kampanju. U početku su planirali da izadaju pravi album, ali se ipak sve završilo samo sa jednim singlom pod nazivom „Slušaj `vamo” koji je bio vrlo zapažen. Pesma „Slusaj `vamo”, sa ključnim refrenom ,,Mir, brate, mir”, bila je prvobitno promovisana koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda. Kansije su dobili od vlasti dozvolu da nasupe na Trgu Republike u Beogradu, gde su održali drugi koncert . „Ekatarina Velika”, „Partibrejkers” i „Električni orgazam” u septembru 1993. godine sviraju u Pragu i Berlinu sa zagrebačkim sastavom „Vještice” u okviru akcije „Ko to tamo pjeva”. Nedugo posle tog nastupa zbog obaveza i snimanja materijala svojih primarnih grupa, antiratni angažman „Rimtutituki” se raspao. Raspala se i Jugoslavija, čijem miru i očuvanju muzičari nisu uspeli da daju doprinos, uprkos svim svojim nastojanjima.









HIPI POKRET KAO IZRAZ OTPORA PREMA STVARNOSTI

Istraživanje Sare Revišin i Smiljane Đukić

Hipici, omladinski pokret nastao u SAD 1960-ih godina, koji se bunio protiv američkog potrošačkog društva u cilju stvaranja novog društva zasnovanog na miru i ljubavi. Hipici propovedaju ne samo političku revolucijuveć i unutrašnju revoluciju svakog pojedinca.

Hipi pokret je nastao u zalivskoj oblasti San Franciska (Kalifornija), odakle se proširio ostatkom sveta. Hipi pokret je našao svoj muzički izraz u psihodeličnom roku, čiji su najzačajniji predstavnici Jefferson Airplane,Grateful Dead, Janis Joplin, The Doors, Pink Floyd, Džimi Hendriks i mnogi drugi.
5.png
Znak mira

20091016194102-janis-joplin.jpg
Dženis Džoplin
jimi_hendrix-997.jpg
Džimi Hendriks














Početkom 1960-ih u Hejt Ešburiju, delu San Franciska, grada koji će postati kolevka novog pokreta, okupljaju se bitnici. Oko njihovih književničko - pesničkih družina okupljaju se studenti, a zatim i drugi znatiželjnici i istomišljenici, protivnici nametnutih društvenih normi.

Bili su pobornici hedonističkog načina života i drugačijih stanja svesti. Nazivani su frikovima (eng. freak – čudak). Obični ljudi ih smatraju nemoralnim, lenjim i prljavim, no ima i onih koji u svemu tome vide romantični povratak u detinjstvo i beg od civilizacije. Tu su se sretali stari boemi i bitnici koji su obožavali alkohol i tinejdžeri koji su uživali nove opijate. Američki pisac Ken Kizi (Ken Kesey), kontrakulturna ikona, je predstavljao vezu između beat generacije 1950-ih i hipija 1960-ih.


tumblr_liz8q1iKSA1qao4jmo1_500_thumb.jpg
Alkohol


kesey_ken5_med.jpg
Ken Kesey

335142.jpg
The Acid Test





7735854.jpg




Ken Kizi se početkom 1960-ih preselio se u La Hondu, južno od San Franciska, gdje je razvio pravu psihodeličnu komunu pod nazivom Vesele šaljivdžije (en. Merry Pranksters). La Honda je postala okupljalište umjetnika, pjesnika i muzičara. Tu je Kizi počeo s praksom tzv. "-{acid}- testova", tj. okupljanja istomišljenika radi zajedničke konzumacije halucinogenih sredstava. Oni koji su htjeli da učestvuju u njegovim -{acid}--testovima bili su obavezni da se obuku što luđe i da plate simboličan doprinos u iznosu od jednog dolara, pri čemu je svako mogao da konzumira količinu halucinogenih sredstava koliko je mogao da podnese. Oni kojima je LSD podsticao kreativnost imali su na raspolaganju muzičke instrumente. Svako je sa tim instrumentima mogao raditi šta je htio, a najčešce ih je upotrebljavala grupa -{The Warlocks, koja je kasnije postala slavna pod imenom -{Grateful Dead






further240.jpg
Šareni hipi autobus

220px-Furthur_05.jpg





18_MHG_pais_LSD.jpg
Mery Pranksters LSD


Merry Prankstersi su 1964. godine putovali su Amerikom u starom, veselo obojenom autobusu, zagovarajući upotrebu LSD-a, koji je tada bio legalan.
Svi su nosili šarenu odjeću i bili stalno drogirani. U svojem misionarskom krstarenju Amerikom Prankstersi su se uputili i na Istočnu obalu u želji da se susretnu sTimoti Lirijem i bitnicima. Ali susret je pokazao da je i među njima generacijski jaz nepremostiv. Beatnici su u LSD-u gledali sredstvo koje omogućuje uranjanje u Apsolut, a Prankstersi su više težili zabavi. Izgled i način života Merry Prankstersa poslužili kao uzor kasnijem hipi pokretu.

Na globalnoj političkoj sceni aktuelno je bilo zaoštravanje blokovske podele sveta, hladni rat, trka u naoružanju, Kubanska kriza, Berlinski zid i rasplamsavanje rata u Vijetnamu. Vojna intervencija u Vijetnamu ubrzala je definitivni razlaz između mlade generacije i etablirane Amerike. Što je više jačao američki vojni angažman, to se među mladima radikalizovao antiratni stav koji se postupno prerastao u sve izraženiju odbojnost prema svemu što su smatrali idejnim izvorištem nasilja i militantnih ideologija. Niko se više nije nadao rešenjima unutar institucionalnih okvira pa se, među mladima, povećavao broj onih koji su bili spremni posve raskinuti sa svijetom konvencija i izgraditi vlastiti svet u kojem bi uistinu zaživjele vrednosti koje su dotad bile samo prazne reči.


FVRcoly-BernieFlowerPower.jpg
20080819231331_thumb.jpg
Poziv na mir
anti-war.jpg

Razvoj hipi pokreta

Sredinom šezdesetih godina, pod uticajem pesnika bit generacije, u Kaliforniji se javlja nova Hipi kultura. Hipici su osporavali instituciju braka i ulogu porodice, i pokušali oživotvoriti svoju alternativnu životnu. Nastojeći da organiziraju život po svojim pravilima kao uzor su im poslužile komune u kojima su živele zajednice sličnomišljenika, poput Veselih šaljivdžija, poznatih negatora društvenih normi iz La Honde. Takav model življenja uskoro su prihvatili deseci hiljada mladih ljudi, najpre na području San Franciska, potom i u ostalim gradovima Amerike, pa i Evrope. Komune su, po vjerovanju mladih, trebale biti primjer idealnoga društva, svojevrsna korekcija svega onoga što su zamjerali svijetu kojem su upravo okretali leđa.

Prvo veliko hipi okupljanje (Human Be-In) održano je u januaru 1967. u Golden gejt parku u San Francisku. Na letku koji je najavljivao skup pisalo je da će se: “sjedinjenje ljubavi i aktivizma... konačno dogoditi kad se politički aktivisti s Berklija i hipi zajednica ...sastanu na ovom plemenskom skupu”. Došlo je oko 30.000 ljudi, što je predstavljalo prvu potvrdu da postoji održiva hipi scena. Među njima su bili i Grateful Dead,Jefferson Airplane, Big brothers i Quicksilvers. Sve veći broj mladih hodočasnika u Hejt-Ešburi uzbunio je vlasti San Franciska, čiji je stav bio da će držati hipike podalje. Vlada San Franciska, rešena da zaustavi priliv mladih ljudi po početku ljetnjeg raspusta, nenameravano je donela dodatnu pažnju sceni, nizom članaka u lokalnim novinama kojim su nacionalni mediji upozoravani o sve većem broju hipika. Dnevne novine toga vremena za pripadnike hipi pokreta koriste uglavnom pogrdne izraze: lenji, prljavi, drogirani, dugokosi, promiskuitetni...Izveštavanje mejnstrim medija o hipi života u Hejt-Ešburiju privuklo je pažnju mladih iz svih krajeva Amerike.



Woodstock_682_866484a.jpg
Woodstock Festival 1967.


Leto ljubavi (Summer of Love) predstavlja društveni fenomen koji se zbio tokom leta 1967. godine kada se oko 100.000 mladih okupilo u Hejt-Ešburiju, gradskoj četvrti San Franciska, stvarajući atmosferu kulturne i političke pobune. Iako su se hipici istovremeno okupili i u Njujorku, Los Anđelesu, Filadelfiji, Sijetlu,Portlandu, Vašingtonu, Čikagu, Montrealu, Torontu, Vankuveru i širom Evrope, San Francisko je bio epicentar hipi revolucije u vidu mješavine muzike, psihoaktivnih droga, seksualnih sloboda, kreativnog izražavanja i politike.Leto ljubavi je postalo ključni momenat 1960-ih, kada je hipi kontrakultura izašla u javnost.[6] Besplatna hrana i besplatni lekovi su bili dostupni u Golden Gejt parku, Besplatna klinika (koja postoji do danas) je osnovana za lečenje, a Besplatna radnja je poklanjala osnovne potrepštine svakome kome je potrebno. Ovo nezapamćeno okupljanje mladih je postalo svojevrsni društveni eksperiment, kada je alternativni način života postao zajednički mnogima, tokom te i naredne godine. Njihov način života je podrazumevao zajedničko stanovanje, besplatno i zajedničko deljenje resursa i slobodnu ljubav.

Hipici su za veoma kratko vreme prešli put od potkulturne grupacije do kontrakulture koja je ozbiljno poljuljala dominantne društvene vrednosti. Mahom su bili omladina srednje klase koja se odriče svojih građanskih privilegija i udobnosti i odlazi živeti na ulici, u komuni na granici zakona. Najpoznatiji boemski kvart u Los Anđelesu je bio Venice, dok se u San Francisku nalazio “kvart snova” Hejt Ešburi, epicentar Hipi pokreta. Hipici su se u tom kvartu masovno naseljavali tako da je 1969. bilo preko 100.000 hipika koji su tu živeli (mahom begunci od kuće).U San Francisku se nalazio i Golden Gejt park, mesto okupljanja i svakodnevnog boravljenja hipika iz tog grada i okoline. U Njujorku su hipici obožavali Ist Vilidž, artističko središte grada. Hipi pokret se veoma brzo proširio Amerikom, Evropom i drugim delovima sveta.

Postojale su glavne struje u Hipi pokretu: prva čije je glavno obeležje politički aktivizam i politička revolucija i druga koja se više okreće drogama, duhovnosti, misticizmu i unutrašnjoj revoluciji.

Vrhunac i propast pokreta


img_1478248_62119461_4.jpg
woodstock_csg0221.jpg
Leto ljubavi













woodstock-1969-photo-2.jpg
Posle Vudstok festivala 1969. na kome je bilo oko pola miliona ljudi i koji je predstavljao vrhunac, dolazi do zamora i do gašenja hipi pokreta. Mnogi ljudi su umorni od takvog načina života, neki se vraćaju porodicama, neki postaju uspešni politički aktivisti i prelaze u mejnstrim, dok drugi postaju teroristi i odlaze u andergraund (vidi Frakcija crvene armije). Mnogi se priključuju verskim sektama a ima i onih koji postaju ogrezli u drogu i kriminal.

Hipi pokret početkom 1970-ih ubrzo napušta velike gradove da bi se rasirio u unutrašnjosti. Pojedine seoske hipi komune u SAD i Evropi postoje i dan danas (vidi Kristijanija).

Mnogi teoretičari se slažu da je bitan uzrok brze propast hipi pokreta odsustvo alternativnih ekonomskih modela koji bi pokretu obezbedili samoodrživost i nezavisnost.


Mir i Ljubav


Da bi naglasili svoje distanciranje od sveta nasilja i rata te proklamovali pacifističku orijentaciju,
sebe su nazivali generacijom ljubavi.MakeLoveNotWar.jpg
Pitanje ljubavi u hipi ideologiji nije samo pitanje seksualnih sloboda i ljudskih prava nego i slavlje života, ljudske topline, oslobađanje od tabua, poštovanje drugih i njihove volje, preispitivanje patrijarhata.

Ljubav i mir su univerzalne teme, vara se ko misli da su ostale u 60-im!

Kao upečatljiv simbol odabrali su cveće uz obrazloženje da ono nije neprijatelj nikome, pa se govorilo i o pokretu dece cveća. Često se dešavalo da na policijsku brutalnost oni uzvraćaju cvećem. Moć cveća (en.Flower Power) je bio slogan koji je izražavao pasivni otpor i ideologiju nenasilja. Postao je ukorijenjen u pokretu protiv ratu u Vijetnamu. Hipici veruju da će Ljubav promeniti svet i dovesti do Mira. Jedan od najpoznatijih hipi slogana je bio "vodite ljubav, ne rat!"




Muzika

Hipi pokret je nerazdvojno povezan sa rok muzikom koja predstavlja izraz nezadovoljstva i nade za novu generaciju koja hoće “da živi umesto da preživljava”, “da voli umesto da toleriše”, “da hoda umesto da trči”, “da otkriva umesto da uči” (J. P. Cartier).

Od svog nastanka psihodelični rok je bio vezan za hipi pokret. U početku je centar psihodeličnog roka bila zapadna obala SAD-a. Na području San Franciska stvarana je muzika koja je bila veran izraz antiratnih i antitradicionalističkih stavova hipi pokreta.Najpoznatije grupe iz San Franciska su bile Jefferson Airplane,Grateful Dead, Big Brother and the Holding Company s pevačicom Janis Joplin, Quicksilver Messenger Service, Love, The Charlatans, The Doors, i drugi.
doors.jpg
The Doors
JeffersonAirplane.jpg
Jefferson Airpane


Ubrzo se psihodelija proširila iz zalivske oblasti San Franciska na ostatak zemlje a zatim i na Evropu, da bi postala najveći rok fenomem kasnih 1960-ih. Najistaknutiji predstavnici britanske psihodelične scene su bili Pink Floyd. Ostali bendovi koji su obeležili hipi pokret su Bitlsi, Creedence Clearwater Revival, Country Joe & The Fish, Bob Dilan, Iron Butterfly, The Rolling Stones, Frenk Zapa i Džimi Hendriks.


9mopaz.gif
Frank Zappa
Bob+Dylan+scan.jpg
Bob Dylan

dUJatK_11-pink-floyd.jpg
Pink Floyd



Droga

Druga stvar takođe povezana sa Hipi pokretom je upotreba psihodeličnih i opojnih droga, prvenstveno LSD-a i marihuane. Razlika u odnosu na pedesete je drastična. 1950-ih su droge konzumirali pretežno glazbenici, a u 1960-ih je LSD-euforija zahvatila podjcdnako i glazbenike i publiku.Pod uticajem LSD-a nastaje psihodelični rok, “muzika unutrašnjeg putovanja”.



hippies.jpg
220px-AcidTest.jpg












Masovno uzimanje droge kod hipika ima svoju filozofsku dimenziju, jer se u hipi kulturi drogama pridavalo “sveto mesto”. Oko uzimanja droga su se razvili čitavi rituali, poput ritualnog pušenja, esid partija, zajedničkog psihodeličnog putovanja uz muziku i mističnih putovanja (eng. trip) pod dejstvom LSD-a.


AFVDF00Z.jpg
Oldoz Haksli

Neka svoja psihodelična iskustava je Oldoz Haksli preneo u svojim knjigama. U knjizi "Vrata percepcije" isticao je da ljudski um u svakodnevnom opažanju deluje kao filter koji selektivno propušta samo nužne informacije, dok neke supstanca, poput meskalina ili LSD-a, uklanjaju ovaj filter i tako čine ključ za vrata spoznaje. Kad se ta vrata jednom otvore onda navali bujica utisaka, boja, zvukova i slika, svakodnevne stvari vide se drukčijima, javljaju se čudne vizije, a misli koje se obično smatraju banalnim sada se pokazuju kao stvari od velikoga značenja. To, po Huxleyju, nije ništa drugo do mistična ekstaza, direktan ulaz u transcendentno.








hoffman.jpgmarijuana-california-427mn0925101.jpgpsychedelic-drugs11.jpg





Moda

Centralni izraz hipi identiteta je bio duga kosa (divlja, razbarušena i lepršava), koja je predstavljala njihovu pobunu, slobodu i povratak prirodi (kratka kosa je, po njima, bila oznaka građanskog mentaliteta, dokaz rada za vojsku ili FBI). Odeća se sastojala od teksas farmerki, cvetnih košulja, kožnih sandala, delova vojnih uniformi, mnoštva šarenih detalja, bedževa, perli i razni ličnih ukrasa. Nakit je pravljen od prirodnih materijala, drveta, gline, vune, šarenih kamenčića i služio je kao estetski a ne statusni simbol.

article_oh_hippies_2.jpegimages3.jpegimages2.jpegmoda.jpeg


cut-hippies.jpg
dance.sm.jpeg
hippie.jpg

Odeća je služila ukidanju rodne razlike, jer su i momci i devojke nosili farmerke i dugu kosu. Hipici su izgledom govorili da su deca a ne muškarci ili žene. Odjeća i boravišni prostori bili su im ukrašeni upadljivo žarkim bojama, što je trebalo biti odraz njihove životne radosti, ali je takođe bilo i rezultat konzumacije halucinogenih sredstava.

Svetkovine

Život hipika je bio ispunjen nizom različitih svetkovina, zabava, parada, koncerata i dešavanja. Njihove proslave se razlikuju od “strejt” građanskih proslava jer se ne vezuju ni za kakave tradicionalno važne datume (Dan nezavisnosti, Božić ili Uskrs) niti imaju stroga pravila i propise koji se moraju poštovati. U hipi svetkovinama element igre ima presudnu ulogu i svako ima prostora za slobodno i spontano ponašanje.

Pored svakodnevnih svetkovina, najpoznatije masovne hipi manifestacije su Vudstok i Ostrvo Vajt. Woodstock festival, održan u Vajt Lejku kod Betela u državi Njujork od 15 do 18. avgusta 1969, je verovatno najpoznatiji rok festival ikada održan. Tokom tog kišnog vikenda su nastupili mnogi od najpoznatijih muzičara tog vremena, među kojima su The Who, Jefferson Airplane, Grateful Dead, Canned Heat, Joan Baez, Janis Joplin, Joe Cocker, Jimi Hendrix i drugi. Posetilo ga je blizu pola miliona ljudi. Za mnoge je on najbolji primerkontrakulture 1960-ih i hipi-ere.

Seksualna revolucija
Za hipike ljudsko telo više nije bilo tabu.

tumblr_lwxr1eLA8X1r7preuo1_400.jpgtumblr_lvc7l4aLEE1r6m6ygo1_500.jpgnaked_hippies.gif

Seksualna revolucija (također poznata i kao seksualno oslobođenje) je izraz kojim se opisuju promjene društvenih pogleda i morala u odnosu na seksualnost karakteristične za zapadni svijet 1960-ih i 1970-ih. U to su doba mnoge dotada ignorirani, prešućivani ili odbacivani oblici seksualnosti postali prihvaćeni u društvu kao "normalni". To se prvenstveno odnosi na alternative dotadašnjem heteroseksualnom monogamnombraku, odnosno legalizaciju abortusa, kontracepcije, homoseksualnosti, javne golotinje i pornografije.

Ni jedna dotadašnja generacija nije tako naglo i superiorno otkrila i oslobodila svoju seksualnost. Ljudskotelo više nije bilo tabu, na sve strane su se mogli videti goli ljudi koji se bezbrižno valjaju u blatu. Čak je i seks na otvorenom bio uobičajena pojava.

Kao izraz duha šezdesetih nastala je sintagma "seks, droga i rokenrol".