Nastavni projekat Učimo da učimo!

Rad u grupama
Istraživanje učenika prvog razreda koje je trajalo od 18. februara do 18. marta 2013. godine:



Zadatak za učenike:

Pripremajući se za razgovor o Šekspirovoj drami "Romeo i Julija" istražite na internetu, ali i u školskoj biblioteci uz instrukcije bibliotekara, sledeće teme:

-Kako je izgledao svakodnevni život u doba renesanse?

(Koji društveni staleži su postojali, kojim zanimanjima su se ljudi bavili da bi obezbeđivali sredstva za život, kako su uređivali svoje gradove, kako su provodili slobodno vreme?)

-Kakve novine unosi ovo razdoblje u književno stvaralaštvo? (tematika, odnos prema društvu, književni jezik, književne vrste...)

-Saznajte nešto o umetničkom epskom stvaralaštvu ovog razdoblja. (epovi, pripovetke, romani, najpoznatiji pisci i njihova dela)

Svoje tekstove o ovoj temi potkrepite fotografijama i linkovima prema izvorima iz kojih ste sakupljali informacije. Navedite nazive knjiga (koje su vam služile kao izvor informacija) i imena njihovih autora.



Istraživački rad prve grupe

HUMANIZAM

Humanizam je bio evropski renesansni kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima;predstavljao je pokušaj obnove klasične kulture.Nastao je u 15.veku.

Smatralo se da proučavanje starih pisaca i usvajanja novih misli usavršava i oplemenjuje čoveka,pa su to proučavanje nazvali čovečanskom naukom, te je po tome i čitav novi pokret nazvan humanizam. Italija predstavlja kolevku humanizma, odakle on nastavlja širenje.

Vera u čovekove intelektualne i kreativne sposobnosti, njegov kapacitet za razumevanje drugih i kontrolu nad prirodom ujedno sa osećajem individualizma, obeležio je renesansu širom Evrope. Ovi razvoji bili su manifestacije renesansnog intelektualnog pokreta koji je poznat kao humanizam.

Humanizam je stavio naglasak na najviši razvoj čovekovih vrlina,uključujući kvalitete kao što su razumevanje, saosećanje, milost, hrabrost, rasuđivanje, elokventnost i ljubav prema časti.Zastupao je čovekovu potrebu da bude deo zajednice i aktivno učestvuje u njoj, ali i potrebu da se iz nje izdvoji i prepusti refleksiji i meditaciji. U samom centru humanizma leže ideje o dostojanstvu i individualizmu.

Humanistička verovanja dala su povod za ideju o univerzalnom čoveku, poznatom kao renesansni čovek.To bi bio neko ko je vrstan u svim oblastima znanja,po renesansnim shvatanjima, majstor u umetnosti i slavljen u društvu. Ideja o univerzalnom čoveku ima svoje poreklo u pisanju Leona Batiste Albertija, čije su knjige o umetničkoj teoriji učinile veoma mnogo za uobličavanje umetnosti renesanse ali i za podizanje statusa umetnika od običnog zanatlije do intelektualca. Sam Alberti je bio prvoklasni primer univerzalnog čoveka, pošto ne samo da je bio teoretičar umetnosti, već je bio i ostvareni arhitekta, slikar, klasicista, pesnik, naučnik i matematičar.


Društvene promene u doba humanizma i renesanse

Promene koje su se dogodile u kulturi Evrope u 15. i 16. veku ne mogu se posmatrati odvojeno od srednjovekovnog života i društvenih odnosa u svim evropskim zemljama, a naročito u Italiji u kojoj se i tada, kao i danas, nalazilo sredite katoličke crkve. Bilo je to feudalno društvo u kojem je običan čovek živeo po volji feudalaca i pravilima koje je postavljala crkva. Nakon deset vekova srednjovekovnog mraka prirodno je da su ljudi poželeli slobodu i da su počeli da se za nju bore.

Italija je odigrala vodeću ulogu u razvoju renesanse, i to pre svega gradovi Firenca i Venecija, zatim i Sijena, Milano, Đenova, Padova, Rim, itd. Početkom 16. veka, ovaj pokret se širi po celoj Evropi. Društveno uređenje koje je tada postojalo ličilo je na ono u antičkoj grčkoj; bilo je puno gradova-država koje su se utrkivale i ratovale jedna protiv druge. Ti gradovi-države postepeno su razvijali manufakturnu proizvodnju i trgovinu i polako stvarali uslove za osamostalјivanje od crkvene uprave. Selјaci sve više dolaze u gradove, počinju da se bave zanatstvom i tako se stvara radnička klasa, a plemići koji žive u gradu obrazuju novu, građansku klasu. Nova otkrića, a posebno geografska otkrića i štamparstvo (Gutenberg, 1440. godine) utiču na stvaranje drugačijeg pogleda na svet i širenje obrazovanja i nauke. Trgovina sa udalјenim krajevima sveta ruši stari strah od prostora i prirode. Njima se sada pristupa na naučni način (a ne kroz teološke dogme); zato se otvaraju i prvi univreziteti (Padova, Bolonja i drugi).


Kako su uređivali gradove

Renesansa predstavlja isticanje gradjanske arhitkture ispred crkvene. Kolevka renesanse bila je Firenca dok se cvetna i pozna renesansa razvijaju u Rimu. pic085.jpgGlavno mesto u renesansnom gradskom tkivu zauzimaju raskošne palate i crkve. Umetnost dominira, a arhitekti se oslanjaju na stari vek, prevashodno antičku Grčku, prihvatajući i unapređujući estetiku i poruke prošlosti.Oslonac na antičke ideale stvorio je jedan novi smisao u razvitku društva, a time i urbanog ambijenta. Taj novi kvalitet poznat je pod imenom humanizam.

Gradovi renesanse su mirnih oblika, harmonični, pravih i dijagonalnih, pravolinijskih ulica.Ulica postaje predmet istrživanja teoretičara grada. Veliki Leonardo, jedan od najgenijalnijih umova toga vremena, već tada eksperimentiše sa ulicama u više nivoa sa različitim tipovima saobraćaja. Urbanizam je u renesansi doživeo svoj procvat. Nema spontane gradnje, sve je rađeno po dobro osmišljenim planovima i projektima velikih majstora višestrukih talenata. Renesansa je doba velikih urbanista maštara koji su stvorili izvanredne projekte fantastičnih gradova utopija koje i danas služe kao inspiracija urbanistima i graditeljima. Tokom renesanse, postaje uobičajeno da se vide kočije na dobro popločanim ulicama Italije, dok je u drugim krajevima ovo zadovolјstvo bilo praktično nemoguće.

Život u doba renesanse

Karakteristika svakodnevnog života renesanse bila je njena velika jednostavnost, čak i među bogatima. U palati Mediči, uobičajeni izraz gostoprimstva sastojao se u tome da se gosti ponude vinom i kestenjem! Postoji podatak da se nije mnogo vodilo računa o staleškom rangu prilikom raspoređivanja gostiju za trpezom. Za stolom velikog Lorenca de Medičija, vladara Firence, svaki gost bi zauzimao mesto prema vremenu dolaska, a da li je on bio član gradske vlade ili student vajarstva, kao na primer Mikelanđelo, bilo je sasvim svejedno.

Prilično je teško dobiti potpuno jasnu predstavu o porodičnom životu u doba renesanse . Ono što znamo je da su, na primer, firentinske žene bile štedlјivi domaćice, da su u njihovim kućama postojale sluge, i da je posao sluge bio dobro plaćen. Kao primer izuzetno visokog honorara jednog sluge navodi se plata nekog kuvara koji je za pripremu hrane na jednom venčanju u Firenci 1407. dobio četiri florina i 10 soldi. Kada uzmemo u obzir činjenicu da se gradska većnica mogla kupiti za manje od 200 florina, jasno je da je to vrlo visoka plata za kuvanje mesa na jednoj zabavi. Druga anegdota koja ilustruje kako su službenici bogataša mogli istovremeno biti, manje-više i tirani domaćinstva, govori o izvesnom Mazzei koji je pozvao svog prijatelja na večeru. U svom pismu prijatelju on kaže kako je poslao pekaru da mu ispeče kokoš i ovčetinu , da ne bi uznemiravao sluge, pa tako njegov dolazak neće praviti nikome smetnje u kući!

Uređenje domova

Firenca je mogla sa pravom da se ponosi udobnošću, pa čak i luksuzom u svojim kućama tokom renesanse. Vierina5.jpgŽivot u ovim kućama možda nije naročito prijatan sa stanovišta naših današnjih standarda, ali za to vreme bio je veoma napredan. Što se tiče komfora, čak i najbogatiji ljudi nisu ništa udobnije živeli nego što danas žive lјudi iz srednje klase. Kuće su bile velike i prostrane, ali njihov nedostatak je bio što nisu imale hodnike i prolaze koji bi omogućili zaseban ulaz u svaku prostoriju, već su u različite sobe ulazili prolazeći iz jedne u drugu. Cela kuća bila je organizovana na način koji je njenim žiteljima ograničavao privatnost. Tek najvažniji članovi porodice bili su privilegovani da imaju svojih nekoliko zasebnih soba. Firentinska kuća je često ličila na zamak, poput onih u Engleskoj, i nije bilo nimalo neobično da obični građani imaju oružanu vojsku u svojim kućama. Svoju privatnu vojsku koristili su za razne namene: da zaštite svoju imovinu, da se osvete nekome ko im se zamerio ili čak da svrgnu nekoga sa vlasti. To je verovatno jedan od razloga zašto su mnoge od privatnih kuća bile tako velike. Inače bilo bi više nego suvišno imati toliko prostora. Ipak, postojao je još jedan dobar razlog za to što su kuće bile tako velike, a to je patrijarhalno uređenje porodičnog života. Bilo je uobičajeno da oženjeni sinovi nastavljaju da žive sa svojom ženom pod očinskim krovom i da tu odgajaju svoju decu. Takve porodice činilo je više generacija i često su bile veoma brojne.NAMEŠTAJ1.jpg

U jednom tekstu o Firenci iz 1529. godine govori se o eleganciji firentinskih domova. Kuće su imale terase, lođe (koji se mogu opisati kao otvorene galerije), dvorane, predvorja, štale i najmanje jedan, ako ne i dva, bunara sa zdravom, hladnom vodom.

Još jedan važan element života običnih ljudi u doba renesanse bilo je obezbeđenje i čuvanje vina i ulјa. Maslinovo ulјe obezbeđivalo se za ishranu tokom cele godine i čivalo se u više velikih zemlјaniih posuda. Podjednako velika pažnja poklanjala se i vinima. Bez ove dve bitne namirnice ni danas se ne može zamisliti život u Italiji.NAMEŠTAJ2.jpg

Među značajnijim vrlinama početkom 16. veka, bile su urednost, lepota i čistoća. Vodila se briga ne samo o urednosti domova već i o urednosti u poslovima domaće privrede. Prvi put pojavila se ideja o knjigovodstvu u kućnim poslovima, a domaćice su u tom pogledu ponekad služile kao primer i pomoć svojim muževima.



Običaji

Smatra se da tri ceremonije u životu imaju posebnan značaj u svim hrišćanskim zemlјama: krštenje, brak i sahrane. Tako je bilo i u doba renesanse.

Italijani su kao, dobri hrišćani, krstili svoju decu. Ipak, uveli su jednu novinu. Prestali su da daju deci imena svetaca i počeli da im nadevaju klasična (antička) imena ili su uobičajenim imenima davali klasičan oblik, u skladu sa ukusom tog vremena.

Najradosniji događaj renesansnog života bilo je venčanje. Mlade devojke u to vreme bile su potpuno isklјučene iz društvenog života, čak i kada nisu pohađale manastirske škole radi obrazovanja. Tako su za mnoge od njih venčanja predstavljala prvu priliku da se sretnu sa ljudima izvan svoje porodice. Nije bilo ništa neobično da veridbe i venčanja dvoje mladih ugovaraju roditelјi i porodice. Već sa 15 ili 16 godina devojčica se smatrala dovoljno odraslom da se mogla udati. Običaj je nalagao da se uz kćerku daje miraz, a njegova vrednost, naravno, razlikuje se u skladu sa položajem i bogatstvom porodice. U prvoj polovini 15. veka, prosečni miraz devojke iz dobre porodice iznosio je 1000 florina. Od žena se očekivalo da se staraju o domaćim poslovima i deci, a da ostala interesovanja i poslove u životu moraju da prepuste muškarcima; mada je bilo i sjajnih izuzetaka od tog pravila. Osnova porodice u ovo vreme bila je, prirodno, bračna veza, ali u Italiji generalno ta veza je imala svoje specifične osobine. Razvod nije bio dozvolјen, ali izgleda da ti brakovi nisu bili ništa više nesrećni nego što ih ima danas.Prirodna posledica ovog načina gledanja na bračnu vezu bila je, da se pravila mala razlika u odnosu prema zakonitoj i nezakonitoj deci (jer su muškarci imali prećutno pravo na bračne izlete). Ako, međutim, sudimo o renesansnom životu uopšte, na osnovu retkih sačuvanih konkretnih primera, možemo zaključiti da su odnosi između muža i žene, i posebno između roditelјa i dece, bili veoma topli i nežni.
brunhildino-vencanje.jpg
Brunhildino venčanje 14. vek

O ceremonijama sahranjivanja takođe postoje zapisi. Veruje se da su u 16. veku, u ovim ceremonijama korišćene baklјe, maske, i mantije (takozvani domino). Većina sahrana obavljana je u sumrak, a verski obredi su bili isti kao i svuda u rimokatoličkim zemlјama; kovčeg je nošen na ramenima lјudi u mantijama i sa crnim maskama, a među njima je mogla biti i gospoda najvišeg društvenog ranga, čak i kada su sahranjivani siromašni građani. Za siromašne, poglebna preduzeća su davala besplatne usluge iz lјubavi prema čovečanstvu. Žene, po pravilu, nisu učestvovale u javnim pogrebnim povorkama, a muškarci su vrlo često išli pešice, prateći na ovaj skroman način ostatke mrtvih i odajući im počast.

Iako danas turisti uživaju u vožnji gondolom u Veneciji, mnogi ne znaju da su upravo gondole služile kao pogrebna vozila u ovom gradu i da je to razlog što de gondole i danas uvek boje u crno.

Iz oskudnih informacija koje imamo, možemo formirati ideju o pravilima ponašanja u renesansnoj svakodnevici. Prilikom susreta na ulici, lјudi su podizali šešire samo da bi pozdravili barjaktara ​​pravde, episkopa, ili kardinala, a sudije, vitezove, lekare, pozdravili bi tako što bi dotakli prednji deo šešira, ili ga samo ovlaš pridigli sa dva prsta.

Italijanima se odaje priznanje da su izmislili umetnost lјubaznog razgovora. Ako je ovo istina, to prevashodno važi za Firencu, gde je učenje veštine ljubaznog razgovora negovano kao umetnost.

Početkom 16. veka, stariji muškarci u Italiji usvojili su modu nošenja brade.

O modi u 16. veku u Engleskoj

fontananoble72.jpgZa bogate Tjudore, dinastiju koja je vladala Engleskom u 16. veku, moda je bila veoma važna. Nјihova odeća bila je veoma složena. Za siromašne, međutim, odeća je morala da bude prilagođena teškom poslu i praktična. Sve klase su nosile vunenu odeću. Međutim, razlika između odeće bogatih i siromašnih je u kvalitetu. Bogataši su nosili veoma fine i kvalitetne vunene tkanine, a siromašni tkaninu od grube vune.

Lan je korišćen za izradu donjeg rublјa. Samo bogati mogli su da priušte rublјe od pamuka i svile. Bogati
Laurent_Sauvage_Sample_character_work_(NPCs)_-_Assassin's_Creed_II.jpg
Odeća nižeg staleža
Tjudori nosili su, takođe, odeću od svile, izvezenu zlatnim ili srebrnim nitima. Bogate žene 16. veka žene nosile su i svilene čarape.

Umesto slojevite odeće, prikladne hladnom i vlažnom vremenu, mnogi radnici nosili su laganu tuniku, jer je tako bilo lakše raditi naporne poslove. Neki radnici nosili su kožni koporan koji su nazivali kožuh. Muškarci su nosili vunene čarape, koje se nazivaju nazuvice.

U 16. veku žene su nosile neku vrstu podsuknje, koju su zvale preobuka ili košulјa, od platna ili vune, a preko njih i vunenu halјinu. Halјina je pravlјena od dva dela; jedan deo činio je prsluk ili korset, a drugi suknja. Rukavi su kačeni na korset pomoću pertli da bi se mogli odvajati. Sluškinje su nosile i obaveznu platnenu kecelјu.

U kasnom 16. veku mnoge žene nosile su ispod halјina kruti korset napravlјen od kitove kosti ili drveta. One koje nisu mogle priuštiti korset stavlјale su oko struka pojas koju su nazivali sirotinjska rolna (kifla).

U 16. veku žene ne nose gaćice. Međutim, muškarci su ponekad nosili kratke lanene pantalone kao donji veš. U 16. veku, međutim, svi su nosili šešire ili kape. Siromašne žene nosile su kapu od platna koja se naprosto zove kapa. Posle 1572. po zakonu, svi lјudi osim plemstva morali su da nose vunene kape nedelјom. Ovaj zakon je donet da bi proizvođači i kreatori vunenih kapa imali više posla!flemishrenservant.jpg

U 16. veku dugmad su uglavnom služila za de
Laurent_Sauvage_Sample_character_work_2_-_Assassin's_Creed_II.jpg
Odeća visokog staleža
koraciju. Odeća se često zakopčava pertlama i pomoću igala. Krzno koje se nosilo u tjudorskim vremenima uklјučivalo je krzna mačke, zeca, dabra, medveda, jazavca i tvora. Za bojenje tkanina Tjudori najviše koriste bilјne boje. Koristili su broć za crvenu, sinj za plavu ili orah za braon boju. Međutim, morali su da koristite i hemijske dodatke, ili fiksire, da "poprave" boju. Fiksir je menjao boju prediva po želјi. Na primer, bilјka koju su zvali vara mešala se sa stipsom da bi se dobila žuta boja, ali ako bi se pomešala sa gvožđem ili kalajem proizvela bi nijanse zelene.

Najskuplјe boje bile su jarko crvena, lјubičasta i indigo plava. Siromašni su obično nosili braon, žutu ili plavu odeću. Nekim slučajem, skarlet (jarko crvena boja) nije bio naziv za boju, već za prefinjenu i skupu vunenu tkaninu.

Žene koje su to sebi mogle priuštiti, nosile su za pojasom vrećicu slatkih mirisnih začina. To se zvalo pomander i služilo je da odagna ili bar ublaži užasne mirise na ulicama! Vlada mit da su u 16. veku lјudi bili veoma prlјavi i smrdlјivi. Ipak, većina lјudi trudila se da održava higijenu, ali bilo je teško osloboditi se gamadi. Na olupini broda „Marija Rosa“ pronađene su vaške na češlјevima. Međutim, pronađene su i koštane čačkalice za uši kao i koštani pribor za manikir.


O vaspitanju:

Moretto_da_Brescia-Holy_Family.jpgOdnos izmedju roditelja i dece je bio veoma storg, ali i dobar način vaspitanja. Iako su bili veoma strogi, roditelji su decu podsticali da budu obrazovani i uspešni ljudi, pa su im ona ipak bila zahvalna za strogost u vaspitanju!

Nova društvena, građanska klasa, koja se razvila u 15. i 16. veku u svojoj borbi protiv feudalizma isticala je kult zdravog i aktivnog čoveka. Humanisti su isticali Juvenalovu izreku: 'Mens sana in corpore sano' (Zdrav duh u zdravom telu), pa je i pedagogija humanizma veliku pažnju posvećivala fizičkom vaspitanju i zdravlju.

U to doba (1415.) pronađeno je delo Marka Fabija Kvintilijana, o vaspitanju govornika, što će imati veliki značaj za novi način prilaženja vaspitanju.

Pedagogija renesanse istakla je zahtev: razvijanje dječje aktivnosti i samorada, i pridavanje velikog značaja intelektualnom razvoju mlade ličnosti. To je vreme kada se naglašava da učenje i nastava moraju privući dete svojim sadržajima, a učitelj treba da brine o sposobnostima i interesima deteta. U vaspitanju se postavlja zadatak razvijanja mlade ličnosti, pa svi pedagozi zahtevaju brigu o psihičkim osobinama deteta i njegovim interesima. Od nastave se traži da bude privlačna i zanimljiva. Odbacuju se surova disciplina i telesno kažnjavanje, a zagovaraju se blaga disciplina i roditeljsko ophođenje s decom.

Najpoznatiji od svih talijanskih pedagoga bio je Vittorino Rambaldoni da Feltre. On je prvi ostvario ideju škole u prirodi te je smatrao da lep i privlačan izgled škole pomaže odgoju i učenju. Svoju decu na školovanje su mu slale najimućnije porodice mada on nije pravio razliku između bogataške i sirotinjske dece. U svoju školu primao je besplatno darovitu decu i iz siromašnih porodica. U prvi plan stavljao je moralni odgoj i veliko je značenje pridavao vaspitanju primerom. Težio je da upozna individualne osobine svakog deteta da bi mogao prilagoditi način vaspitanja. U procesu učenja zahtevao je svesno usvajanje znanja i samostalan rad učenika, a telesne kazne učenika nije bilo. Nastavu je održavao na maternjem (italijanskom) jeziku, što je bilo karakteristično za renesansu.

O zabavi i igrama:

U doba renesanse ljudi su se zabavljali na različite načine. Omiljeni su im bili karnevali, ali i viteške igre u kojima su se muškarci nadmetali u veštinama kao što su mačevanje, gađanje jabuke kopljem i slično. Zanimljivo je da su još u to vreme igrali jednu vrstu fudbala, pod nazivom kalčo, uz veoma temperamentno i strastveno navijanje,kao i jednu igru koja se zvala palone i podsećala je na odbojku. Pričalo je da je Lorenco Mediči znao da zapostavi gradonačelničke poslove zbog ove igre. Takođe, igrali su i igru magljo, koja pomalo liči na kombinaciju balote i golfa.

Ljudi u doba remesanse voleli su da igraju i karte i često su tako prekraćivali vreme, a igrali su i šah.

Novine u književnom stvaralaštvu

Od najranijih humanističkih pokušaja, pa dugo zatim književnost će biti na latinskom. Nјeni tvorci su verovali da književnost tako dobija na eleganciji i finoći kakvoj su se oni divili kod antičkih pisaca, posebno kod Cicerona. Osim toga, ponosni i srećni zbog svojih znanja, svesno su želeli da se odvoje od onih koji te veštine i znanja nisu imali. Za njih su oni bili bezlična masa, vulgus.Takva dela su bila povlastica učenih i bogatih, a narodne mase su i dalјe živele u svom primitivizmu kao i u vreme srednjeg veka. Taj očito nedemokratski karakter humanizma najteža je i najveća njegova slabost.

Srećom, ni obrazovani humanisti nisu do kraja ostali u svom isklјučivom latinizmu. Pojedini među njima su u slobodnim časovima pisali na jeziku neukog naroda. Oni pažlјivo osluškuju živ narodni govor, uočavaju frazeologiju i tematiku usmene književnosti, nastoje da dostignu eleganciju i prefinjenost svojih latinskih tekstova. To novo gledanje na toliko prezirani „vulgarni govor“ nije pobedilo odjednom. Razvijalo se od stidlјivih i bojažlјivih prvih pokušaja do teorijskih i naučnih rasprava u kojima se iznose prednosti literature na maternjem jeziku.


Pronalazak štampe bio je jedno od najvažnijih otkrića. Johan Gutenberg je 1445. g. postao njen tvorac. Izmislio je mašinu koja je imala svako slovo zasebno pa se nije morala izrađivati za svaki tekst nova otisna ploča, već su se ta slova mogla upotreblјavati mnogo puta.

Štamparije su se počele javlјati već krajem 15. v. Te prve štampane knjige, posebno vredne, nazivaju se inkunabule. Gutenbergov izum je pospešio snažno širenje znanja.
Inkunabule-4-1344-x-10665.jpg
Inkunabule


U okviru renesansne književnosti ostvarena su dela vredna divlјenja: počevši od Dantea koji stoji na granici srednjovekovne epohe koja nestaje i humanističke koja se tek naslućuje, ili počevši od Petrarke i Bokača koji se mogu smatrati rodonačelnicima književnosti novog doba, idući do Šekspira i Servantesa. Pored njih su strasni Mikelanđelo sa svojim stihovima za Vitoriju Kolona, nežni Ronsar, podruglјivi i satirični Rable, zamišlјeni i mudri Montenj.

Poezija teži da bude besprekorna po izradi, prepuna metafora i prefinjenih ukrasa, bogatstva ritma, harmonije. Poezija je za humaniste uzvišeni dar neba, a pesnici mogu da stvaraju samo kad su obuzeti božanskim zanosom i stvaralačkim besom. Pesnik treba da bude prorok, tj. da poeziju stvara u proročkom nadahnuću i bude savest i vođa naroda. Teme i motivi vezani su za slavljenje i lepotu života, za uzvišena osećanja, težnju ka sreći.

U proznom stvaralaštvu ima humora, satire i kritike društva.

Uz obnovlјene antičke vrste neguju se nove, originalne tvorevine kao što su sonet i novela.

U doba humanizma i renesanse poezija i slikarstvo se uzdižu od skromnih zanata na stepen slobodnih profesija, visoko cenjenih ne samo na dvorovima mecena i knezova već i među običnim građanima. Umetnici se ne zadovolјavaju samo poznavanjem tehničkih problema nego žele da steknu i opštu kulturu filozofa i znanje naučnika. Umetnik je bio univerzalno obrazovan i svestran stvaralac. Mnogi su bili istovremeno skulptori, slikari, arhitekte, naučnici i pesnici.

Epska kniževnost u doba humanizma i renesanse


Najviše negovane književne epske vrste u epohi humanizma i renesanse jesu: ep, novela i roman.

Ep neguje individualnosst likova, mada je to isprepleteno sa hrišćanskom tematikom i simbolikom. U centru epske radnje su karakteri sa novovekovnim osećanjima, kao i predstavqawe ovozemaljskih strasti i uživanje u životu. Za najveće delo ove vrste u renesansi je "Besni Orlando" italijanskog pisca Lodovika Ariosta. Osim njega po svojim epovima bio je poznat i Torkvato Taso. Ali najveću slavu stekao je Dante Aligijeri sa svojom epskom trilogijom "Božanstvena komedija" (Pakao, Čistilište, Raj).
decameron.jpg
Scena iz Dekamerona

Novela je književna vrsta kojoj će poseban pečat dati Đovani Bokačo u svojoj zbirci od sto pripovesti pod nazivom "Dekameron". Posle njega će se u pisanju novela ogledati i drugi stvaraoci humanizma i renesanse, a jedno od najpoznatijih dela ove vrste osim Dekamerona je zbirka Uzorne novele, španskog pisca Migela de Servantesa.

Roman je književna vrsta koja, poput novele, postoji još od antičkog doba. U periodu renesanse, roman u središte pažnje stavlja pojedinca, što je karakteristika ove književne vrste do danas. Najčešće pisane vrste romana ovog vremena su viteški, pikarski, pastoralni i satirični roman. Satirični roman predstavljao je neku vrstu parodije srednjovekovnog romana i u sebi sadrži kritiku društva i ljudskih osobina. Među čuvenim satiričnim romanima ovog doba izdvajaju se "Gargantua i pantagruel", francuskog pisca Fransoa Rablea i "Don Kihot" Migela de Servantesa.






2013-03-17_005459.jpg
Ilustracije za roman Don Kihot



Esej (književno-naučna vrsta)

U ovo vreme nastala je i posebno cenjena vrsta - esej u kojoj se na osnovu znanja i ličnih utisaka iznose razmišljanja o različitim životnim, filozofskim i umetničkim temama. Tvorac ove vrste je Francuz Mišel de Montenj.