Nastavni projekat Učimo da učimo!



Rad u grupama

Istraživanje učenika prvog razreda koje je trajalo od 15. do 18. marta 2013. godine:




Zadatak za učenike:

Pripremajući se za razgovor o Šekspirovoj drami "Romeo i Julija" istražite na internetu, ali i u školskoj biblioteci uz instrukcije bibliotekara, sledeće teme:

-Kako su ljudi uređivali svoj životni prostor u doba humanizma i renesanse i koliki je bio udeo umetnosti u tome? (uređenje enterijera i eksterijera u domovima i javnim prostorima)

-Kakav značaj je imala arhitektura u doba humanizma i renesanse? (najpoznatija arhitektonska zdanja namenjena religiji, kulturi, obrazovanju...)

-Istražite dramsko stvaralaštvo ovog razdoblja. (umetnički uzori, teme, najpoznatiji stvaraoci i njihova dela)


Svoje tekstove potkrepite fotografijama i linkovima prema izvorima iz kojih ste sakupljali informacije. Navedite nazive knjiga (koje su vam služile kao izvor informacija) i imena njihovih autora.





Istraživački rad treće grupe


Uređenje životnog prostora u vreme humanizma i renesanse

Italija, posebno Firenca i Toskana, bila je osnivač narodnog renesansnog umetničkog, kulturnog i društvenog pokreta koji je zahvatio celu Evropu svojom revolucionarnom misli i filozofijom. Renesansa je okončala srednji vek i otpočela period intenzivnog učenja, uvažavanja kulture i misli koje još uvek utiču na modernu politiku i društvo (renesansna filozofija je uglavnom inspirisana nasleđem starog Rima i antičke Grčke)

Zajedno sa ovim novim pokretom ustanovlјen čitav niz arhitektonskih principa, a stari srednjovekovni i gotski stilovi su zapušteni. U modu je ušao klasični dizajn. Gradovi kao što su Firenca, a kasnije i Rim, Venecija, Vićenca, Padova, Verona, Pienca, Napulј, Torino, Milano i Sijena počeli su da se razvijaju pod uticajem ovih novih stilova. Počela je izgradnja elegantnih trgova, prelepih palata projektovanje elegantnih urbanih kompozicija. Arhitektonski cilј 15. i 16. veka bio je da se izgradi idealni grad, urbano naselјe koje je savršeno simetrično, proporcionalno, prostrano, elegantno, veliko i lepo. Nema grada u Italiji koji je zaista dostigao ovaj cilј, ali mnogi, poput Firence, Vićenze, Pience i Rima postali su veoma primereni estetskim principima kojima su težili umetnici tog vremena. Građeni su geometrijski i planirano, sa puno vrtova i trgova.


2013-03-15_233333.jpg
Renesansni trgovi

Istovremeno, u ovo doba urbanizacije i umetničke misli , enterijer se suviše teško prilagođavao estetičkim principima elegancije i jednostavnosti. Skoro u potpunosti on odgovara enterijeru srednjeg veka. Raskošne palate plemića i srednje klase ukrašavane su tapiserijama, skulpturama, freskama i raskošnim nameštajem. Najmoćnije italijanske porodica tog vremena, kao što su firentinska porodica Mediči, rimska porodica Farneze, milanske Sforce, kao i italo-španske Bordžije svoje palate ukrašavale su velikim mermernim skulpturama i prelepim slikama, predstavlјajući bogatstvo, moć i prestiž.


Enterijer u engleskoj renesansi

U bogatim engleskim kućama bili su zastupqeni veliki holovi, dugačke galerije, velike dvorane, kapele , konaci, letnji i zimski saloni i spavaće sobe. Tjudorski enterijeri imali su tmuran i srednjovekovni izgled. Elizabetanski enterijeri imaju više živih boja i dekoracija. Jakobinski enterijeri nastavlјaju elizabetansku tradiciju. Enterijeri su prepuni boja i sa puno tekstila. Zidovi su uglavnom beli, sa draperima, ali su ponekad zeleniili plavi. Ponekad su obloženi oslikanim pločama od drveta ili kamena. Plafoni su ili plavi ili beli.1-26-Bassen.jpg

interior-2.jpgPodovi su bili uglavnom od kamena, mermera, cigle ili drveta. Ponekad se koristi i crep ili teški malter. Drvo koje se najčešći koristilo za podove bio je hrast. Hrast se takođe koristi i za zidne obloge. Tkana rogozina je obično korišćena kao prostirka na podovima tokom leta. Gipsani zidovi su bojeni, prekrivani zavesama ili tapetama. Dimnjak je imao klјučno mesto u kući. Prozori su imali različite oblike (ravni i pravougaoni, sa više krila, uvučeni ili izbočeni). Staklo je bilo skupo. Ponekad je bojeno ili oslikano. Tokom zime, velike kuće koriste zavese za zaštitu od hladnoće.

1428(après)Annonciation Bruxelles_ Musée d'Art Ancien WEB.jpgZa dekoraciju enterijera korišćen je vuneni i svileni somot, vuna, svila, ili damast; saten, pliš, zlatno ili srebrno sukno, tapiserije i bojeni pamuk. Najčešće boje su plava, tamno crvena, riđa, lјubičasta, zelena, žuta, roze i crna. Bogataši u kućama imaju fotelјe, stolice, klupe sa naslonom (male divane) i taburee koji su potpuno pokriveni jastucima od tkanine radi dodatne udobnosti. Veliki jastuci su korišćeni za sedenje na podu.

Veštačka rasveta u domovima bila je minimalna. Za osvetlјenje su korišćeni lusteri, lampioni, zidne lampe i sveće . Lusteri, lampe i svećnjaci zrađivani su od drveta, mesinga, gvožđa i srebra.

Većina nameštaja je izrađena od hrastovine, a neki komadi i od oraha. Za sedenje su korišćene stolice raznih oblika (od jednostavnih stolica na rasklapanje u obliku slova x, do tapaciranih). Kovčezi, ormari i komode su korišćeni za odlaganje odeće. Komode su bili veoma velike. Kreveti su najčešće bili drvene kutije pokrivene mnoštvom tkanina sa bogato rezbarenim uzglavlјem. Krevet je bio najskuplјi komad nameštaja u kući, sa baldahinima koji su korišćeni da pruže toplinu i pokažu status i bogatstvo porodice.

Posuđe je pravlјeno od drveta, srebra, stakla ili kosti. Slanici, svećnjaci, činije, kotlići, boce, kašike, čaše, tanjiri, začinske kutije i noževi su pravlјeni od srebra. Mnogi komadi su bili veliki i bogato ukrašeni dragulјima. Portreti i slike su takođe korišćeni za dekoraciju domova.


Uređenje eksterijera:

Skidanjem sprega “mračnog doba” krajem XV veka, čovečanstvu je omogućeno da konačno razvije svoj identitet, misao i da pre svega bude istraživač osećanja i da sve to prikaže u nekom vidu umetničke forme (slikarstvom, vajarstvom, arhitekturom, vrtlarstvom, poezijom, pisanjem...) Osećanja, i ekspresija dotičnih, su preovlađivala u svim aspektima života. Smatralo se da je ugođaj čulima i slavljenje života, bila osnova većine privatnih vrtova tog

vremena.

park1 (2).jpg


park 2.jpgpark1b.JPGItalija se najviše isticala u svakom aspektu kulture, ponajviše u arhitekturi i vrtlarstvu. Naručioci su pripadali tadašnjoj društvenoj eliti: kardinali, bankari, državni činovnici, članovi kraljevskih porodica i ostale imućne porodice tadašnjih gradova država (Firenca, Rim, Ferara...) Sa željom da se otisnu u mirne predele van gradske vreve i gužve, građene su brojne vile i letnjikovci sa izuzetno sređenim vrtovima. Glavni cilj, kojem se težilo, bio je pokazivanje imućnosti i staleža naručilaca pred gostima. Ništa manji ciljevi nisu bili ni, uživanje u lepotama vile i njenih vrtova. Oblici i funkcije vrtova su bile “višeslojne”. Slojevi koji su bili namenjeni uživanju u miru i samoći, prožimali su se delovima koji su bili reprezentativnijeg i svečanijeg karaktera. Sve je iziskivalo da zemljište, i sam posed koji okružuju vile i letnjikovce budu potčinjeni uživanju u različitim prizorima, zvucima i mirisima koje je sam vrt projektovao pomoću “ornamenata” koji su ukrašavali umove njenih uživalaca.park9s.jpg

Nalik starim rimskim vrtovima, opisanim u delima Ovidija „Metamorphoses“ (“Metamorfoza”) i Varon-a „Rerum Rusticarum“ („Poljoprivredna pitanja“), renesansni vrtovi su podržavali iste principe i formu. Sa druge strane, delo Frančeska Kolona „Hypnerotomachia Poliphili“ („Razdor ljubavi u snu“) je učinilo da mnogo vrtlara i arhitekata, pozajmljuje motive iz tog dela. Teme koje su se uglavnom prožimale kroz vrtove rane renesanse, i često bile osnova i vodilja, bile su: ostrvo u vodenim površinama, zatim džinovske skulpture koji izbijaju iz tla (nalik bogovima u knjizi), fontane boginje Venere, lavirinti... predstavljajući ih u svojim vrtnim kompozicijama na simboličan način. Ove karakteristike često doprinose prepoznavanju vrtova renesanse.

554-1250261633-Apartment_Courtyard_Rome_Italy.jpgSve ove smernice su se poklapale sa idejama Leona Batiste Albertija, u delu “De re aedificatoria” (“O umetnosti građenja” deset knjiga o arhitekturi ) koji je smatrao da drveće u vrtovima treba da bude posađeno u nizovima, kako bi pratili staze i stvarali paravane koji bi po potrebi skrivali ili otvarali delove vrtova. Vrt je takođe trebalo da bude ravan ili u blagom nagibu (kako bi se posetilac “zaveo“, i bez velikog napora prešao značajne visinske razlike u terenu), zatim da se mermerni stubovi ukrase saksijama sa cvećem ili nekim primerenim skulpturama.

Mora se shvatiti da su počeci pejzažne arhitekture i hortikulture bili jako vezani za načela arhitekture, što preuzeto iz spisa i dela Starog Rima, što kroz ideje i pronalaske samih renesansnih arhitekata. Prirodni elementi su bili jako ograničavani formom i preciznošću, a tek je kasnije „prigrljena“ ideja o prirodi sa njenim nepredvidljivim dizajnom i oblicima. Melodija renesansne vrtne umetnosti je kroz svoje etape najavljivala promene. Zvuke te melodije su najglasnije „čuli“ Italijani, gradivši prelepe rezidencije kao što su vile Mediči na Monte Pinciju i Fiesoleu, vila Farnesina, dvor Belvedere, vile u područiju Fraskati i još mnoge druge o kojima ćemo pričati naredni put, a do tada značaj italijanskih vrtova renesanse, potvrđuje i citat jednog od najboljih umova renesanse, Leonarda da Vinčija, napisan na početku teksta.


Arhitektura:

Arhitekturi renesanse uzor je bila antička arhitektura. Ona oživljava antičke estetske principe: Simetrija, proporcija i harmonija. Oslobađa se gotičke dekorativnosti i teži da delove koji su u gotičkoj arhitekturi išli ka razjedinjavanju objedine u prostorno jasne arhitektonske celine.

U renesansi Itlije se prihvata rimska arhitektura, kao kontinuitet graditeljstva, i preko toga stvara se nova ideja o transformacijama i građenjima novog, originalnog, renesansnog graditeljstva, sa elementima antičkog uticaja. Postoji raznovrsnost umetničkih tvorevina, kao i raznovrsnost i otvorenost u prosuđivanju svih tih novih graditeljskih principa. Arhitektura se poistovećuje sa ljudskom figurom i proporcijama, i kao Vitruvijeva ideja se prenosi, i na renesansnu delatnost i stvaralaštvo. Prerađuju se uzori i stvaraju se uslovi za stvaranje nove arhitekture.


ca d oro.jpg
Zlatna kuća u Veneciji
SLIKA-7-Venecija-most-Rialto.jpg
Most Rialto u Veneciji






















verona.jpg
Verona
Ponte Vekio.jpg
Most Vekio u Firenci



















Duomo_Firenze.jpg
Duomo, Firenca
Vila Mondragone 1.jpg
Vila Mondragone














Pozorište

Italijansko pozorište razvijalo se na rimskoj tradiciji koja je u velikoj meri pod uticajem grčke tradicije. Na primer, Senekina „Fedra“ nastala je je na osnovu Euripidovog dela, a mnogi komediografi, kao Plaut, su direktni prevodili dela grčkog pisca Menandera.

Protivlјenje crkve je bio jedan od razloga za gušenje rimskog pozorišta u 4. veku nove ere. Rani hrišćani vide vezu između pozorišta i paganske religije, a crkveni oci tvrdili da su zli likovi prikazivani na pozornici vodili narod ka nemoralu. Iz tog razloga, velike pozorišne predstave nestale su nakon pada Rimskog carstva.

Ironičan je podatak da je najranije snimlјena drama u svim delovima zapadne Evrope bila upravo liturgijska drama katoličke crkve. Katolička crkva koristi dramu i pozorište u propagiranju jevanđelјa.

Renesansno pozorište je spojilo hrišćanske teme i klasične tragedije i komedije. Na dvorovima severne Italije su se pojavile takozvane „učene komedije“ (ital. commedia erudita). U pozorišnim tragedijama dominirale su Aristotelove ideje.

Pozorište zapadnog sveta nastavilo je da se razvija u Novom dobu u Španiji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji i drugde. Opšti trend je bio u udaljavanju od idealizovanih poetskih antičkih uzora i težnji ka realizmu u pozorištu.

KOMEDIJA DEL ARTE

Ova vrsta komedije nastala je u Italiji XV veku,a i danas predstavlja životni san mnogih glumaca.Zasto?Vrlo jednostavno. U ovoj vrsti komedije,unapred je bio zadat jedino sadržaj i raspored kretanja glumaca.Sve ostalo,pre svega konkretan tekst,zavisilo je isključivo od glumačkog dara za improvizaciju na licu mesta,tj. na otvorenoj pozornici pred publikom.Za ovu komediju karakteristično je što su se u njoj uvek pojavljivali isti tipski likovi (Arlekino,Kolombio, Pulčinela, Pantalone) koji su nosili karakterne maske.

Pozorište Šekspirovog vremena

Za vreme vladavine kraljice Elizabete I (Elizabeth I Tudor), Engleska je doživela takav preporod da to doba s pravom nosi njeno ime – elizabetansko doba. Procvetale su ekonomija, kultura, filozofija i umetnost. Zlatno doba Engleske vinulo je dramu u nebeske visine i popularizovalo pozorište kao osnovni vid zabave i interesovanja ljudi svih staleža.

Početak

Renesansa je u Englesku stigla s malim zakašnjenjem, pa je u drugoj polovini 16. veka London i dalje izgledao kao srednjovekovni grad. Brojao je oko 200,000 stanovnika, bio bez kanalizacije i osvetljenja na ulicama. Iako su u Italiji već bili nikli prvi univerziteti, London je mogao da se pohvali samo pravnim školama i brojnim crkvama, kojih je bilo čak stotinu. Ljudi su se okupljali i u gostionicama, pa su prve pozorišne predstave igrane na svim mestima gde je bilo publike: u crkvama, školama, dvorištima gostionica, na ulici, ali i na dvorovima.

Glumačke družine

Uvođenje protestantske vere odrazilo se i na pozorišnu umetnost. Među protestantima bilo je puritanaca koji su ispoljavali prezir prema pozorištu. Kako su bili veoma strogih moralnih načela, smatrali su da pozorište širi nemoral, pa je1572. godine glumcima zabranjen rad, osim ako nisu bili pod zaštitom nekog plemića. Tako nastaju brojne glumačke trupe, u okviru kojih su glumci radili, a dramski pisci pisali svoja dela koja su postajala vlasništvo te trupe. Kada se iz Stratforda doselio u London, Šekspir (William Shakespeare) je prvo radio kao glumac, da bi tek kasnije počeo da piše drame.

1642. godine puritanci su zabranili sva pozorišta u Engleskoj, ali zabrana nije dugo trajala.


“Gloub”

Kako je popularnost drame rasla, vlasti su zabranile prikazivanje predstava na ulicama.
Gloub slika-124.jpg
Ovako je spolja izgledao Gloub
To je dovelo do gradnje prve zgrade pozorišta, 1576. godine. Ipak, najpoznatije londonsko pozorište koje danas ima veliki istorijski značaj, sagradila je 1599. godine Šekspirova glumačka družina. “Gloub” (Globe) je bilo vodeće pozorište sve do 1613. godine kada je izgorelo prilikom ispaljivanja topa u jednoj Šekspirovoj predstavi. Sagrađeno je ponovo dve godine kasnije i trajalo punih 29 godina.

Ovo pozorište imalo je kružni oblik. Izgrađeno je od drveta obloženog malterom, a krov iznad galerija (jer su samo galerije imale nastrešnicu) bio je pokriven slamom. Pozornica je bila okružena gledaocima sa sve četiri strane. Bilo je mesta za 2,000-3,000 ljudi. Siromašniji posetioci bili su smešteni ispred same pozornice i na galerijama, dok su bogati imali lože iznad scene.



Predstave

Gloub slika-220.jpg
Ovako je izgledalo izvođenje predstave u Gloubu
Pozorišne predstave uvek su igrane danju, uglavnom oko 14 časova i trajale su oko dva sata. Nije postojala nikakva scenografija, niti su glumci koristili rekvizite, osim pojedinih simboličnih predmeta. Recimo, s obzirom na vreme izvođenja predstava, nosili su sveću da bi dočarali noć. Odeća je imala ogromnu simboliku. Kostimi su bili izuzetno raskošni, a ako su glumili ličnosti iz višeg staleža, glumci su nosili skupocenu odeću posutu pravim zlatom. Nosili su plašt ukoliko je trebalo da dočaraju nevidljivost, žute čarape za zaljubljenost, crnu boju za žalost, belu za nevinost… Podizanje i spuštanje zavese omogućavalo je brzu smenu scena, pa su predstave bile veoma dinamične.




Glumci

Iako su ih puritanci smatrali za dokoličare, glumcima posao uopšte nije bio lak. Zbog kuge, premijere su izvođene svake nedelje, pa su glumci morali da u glavi drže i više od deset uloga. Kako je kuga bila čest razlog zatvaranja pozorišta, glumačke družine održavale su predstave po unutrašnjosti. Šekspirova družina bila je veoma poznata, radila je leti i zimi i dosta zarađivala. Muzika je bila sastavni element svake predstave, a izvodili su je glumci koji su morali da ovladaju sviranjem nekoliko muzičkih instrumenata.

Glumci su mogli biti samo muškarci, ženama ovaj posao nije bio dostupan. Njih su tumačili dečaci i to oni koji još nisu ušli u pubertet, pa im glas nije mutirao. To objašnjava zašto u renesansnim dramama ima tako malo ženskih uloga. Oskarom nagrađen film “Zaljubljeni Šekspir” (Shakespeare in Love) govori upravo o devojci koja se prerušava u muškarca kako bi dobila ulogu Romea u Šekspirovoj tragediji.

Arene za borbu životinja bile su glavna konkurencija pozorištu, ali očito je da umetnost uvek nađe put do srca publike. Pozorište elizabetanskog doba opstajalo je uprkos svim preprekama i tako utrlo put razvoju ove umetnosti, koja i vekovima kasnije nalazi iskrene poklonike.
romeoandjuliet_510pxl.jpg
Kostimi za Romea i Juliju

I u Italiji je pozorište bilo veoma popularno.

Tamo su se već u srednjem veku igrale predstave sa religijskim sadržajem. U doba renesanse u početku su prikazivali Plautove komedije na latinskom, ali da bi popularizovali pozorište počeli su ih prevoditi na narodni jezik. Za to je veoma važna bila podrška porodice Mediči, velikih umetničkih mecena iz Firence.Pozorište je tako postalo glavni vid zabave u doba renesansne.

Sa uvođenjem pesme u dramske prestave Policiano je osnovao novi pravac. Iz tog pravca kasnije se razvila opera, pa je Firenca time sebi pripisala još jednu zaslugu na kojoj joj je zahvalan ceo civilizovani svet.