Rad učenika u okviru nastavnog projekta UČIMO DA UČIMO!


Radni naslov: Misli avangardno!

U projekat su bili uključeni učenici trećeg razreda koji pohađaju smer za modni dizajn proizvoda od kože. Istraživanje o drugoj temi trajalo je od 10. februara do 5. maja 2015. godine.



DRUGA TEMA:

Kako su umetnici doživljavali vreme od početka Prvog do kraja Drugog svetskog rata?

Prikažite sliku sveta viđenu očima književnika, filmskih umetnika i svih onih koji su u umetnosti eksperimentisali i istraživali u ovom razdoblju.


photovisi-download (2).jpg


Učenici koji su se opredelili za istraživanje ove teme urediće stranicu svojim prilozima (tekstovima, fotografijama, vezama ka drugim sadržajima...).

Trudite se da sadržaj organizujete estetski skladno i logički povezano. Ako želite, možete se potpisati ispod svojih priloga.

Želimo vam uspešno istraživanje!








Istraživanje Dragane Matko


Tokom perioda koji datira od početka 20. veka pa sve do početka II svetskog rata , u Evropi se razvijaju razni umetnički pravci koji će kasnije imati veliku ulogu u umetnosti.
Fovizam (Matiasse) , ekspresionizam (Kirchner) , kubizam (Picasso). Prvi inovativni pokreti tokom godina između dva svetska rata su dadaizam i nadrealizam.
Fovizam
Naziv ovog pokreta potiče od francuske reči fauve ( mrko-žut ton) karakteriše ga upotreba intenzivnih boja , najčešće zelene.
Traže izražajnu snagu primenjivajući raznolike boje , koje se mogu videti u stvarnosti , npr: žuti limun ili razni tonovi smaragnih boja.
Umetnici : Henri Matiasse i Andre Derain.
matriasse.jpeg
Muzika
Muziku 20. tog veka karakteriše velika smelost u narušavanju starih i traženju novih sredstava muzičkog izražavanja i sistema. U novom tretmanu melodije, ritma, harmonije, instrumenata i oblika praktično nema nikakvih ograničenja.
Interesovanje za instrumentalnu muziku je veće nego za vokalnu. Još uvek se komponuju simfonija, simfonijska poema, uvertira, koncert i sonata ali ne tako stroge forme kao ranije. Kompozitoru komponuju više za manje sastave, preovlađuju duvački instrumenti. Postaje aktuelna muzička komedija, kombinacija operske pozornice sa filmskim platnom, javlja se i radio televizijska opera.
Atonalni ekspresionizam se bazira na nepostojanju tonaliteta i komponovanju bez pravila, predstavlja subjektivni doživljaj umetnika. Predstavnik je Arnold Šenberg.
Dodekafonija predstavlja sistem od 12 tonova koje kompozitor odabere a zatim ih u toku kompozicije koristi na odgovarajuće načine.
Serijalna muzika se bazira na serijama od 12 tonova ali svaki ton ima određenu dinamiku, boju i ritam. Tako utvrđenu seriju kompozitor kombinuje na različite načine u svom delu. Predstavnik je Pjer Bulez.
Neoklasicizam i neobarok predstavlja interesovanje za muziku Hajdna, Mocarta i Baha i oživljavanje klasičnih odnosno baroknih formi. Za ovaj pravac su se interesovali kompozitori između dva rata.
Elektronska muzika je nastala usred razvoja elektronike i informatike koje su kompozitorima omogućile istraživanje novih izvopra zvuka. Kompozitor snima zvukove iz prirode i kombinuje ih sa instrumentima. Predstavnik je Karlhajnc Štokhauzen.
Minimalizam se zasniva na ponavljanju kratkih melodiskih ili ritmičkih uzoraka sa neznatnim izmenama. Ovaj stil je nastao pod uticajem afričke i dalekoistočne muzike. Predstavnik je Stiv Rajh.
Većina kompozitora je kombinovala više stilova u svojim delima. Najznačajniji kompozitori prve polovina 20. og veka su Igor Stravinski, Arnold Šenberg, Sergej Prokofjev, Dmitrij Šostakovič, Bela Bartok, Bendzamin Britn.
U jednoj anketi koju je organizovala londonska stanica BBC , ispitanici su izabrali 15 najvećih muzičara XX . veka
U obzir su ulazili uspesi njihovih radova u svetu kao kriterijum stručnjaka , takođe uzimajući u obzir vreme u kome je živeo svaki od njih. Prema njihovom mišljenju to su:
1. Elton John ( Velika Britanija )
2. Paul McCartney ( Velika Britanija )
3. Paul Simon ( SAD)
4. Manuel de la Falla (Španija)
5. Igor Stravinsky ( Rusija)
6. Hector Villa-Lobos (Brazil)
7. John Lennon ( Velika Britanija )
8. Elvis Presley ( SAD)
9. Ravi Shankar (Indija)
10. Andrew Lloyd Webber (SAD)
11.George Gershwin ( SAD)
12.Joan Manuel Serrat (Španija)
13.John Lord ( Velika Britanija)
14.Arthur Miller ( SAD)
15.Arthur Rubinstein (Poljska)
Filmovi
Jedan od prvih filmova sa početka XX veka bio je „Alisa u zemlji čuda“ iz 1903 godine. Diznijeva verzija koju danas smatramo klasikom , adaptacija 37 godina starije verzije. Ova prva i orginalna verzija je nemi film. Kao zanimljivost treba napomenuti da film ima jedan od vodećih vizuelnih efekata tog vremena u kojoj se Alisa povećava i smanjuje .
1929 godine izašao je prvi stopostotni film u boji i sa zvukom "On with the Snow".

alice.jpeg
"Alisa u zemlji čuda" iz 1903.godine
wonderland.jpeg








Prvi dugometražni crtani film

„Snežana i sedam patuljaka“ ipak nije bio prvi dugometražni crtani film kako se pričalo. Prvi dugometražni film nastao je 1917 ,a njegov auor bio je argententinac Kirino Kristijani (Quirino Cristiani) . Sastojao se od 58.000 sličica u trajanju od 70 minuta.Po sadržaju je bio politička satira.Film su nakon premijere hvalili kritičari, a doživio je i uspeh kod publike. Međutim, požar u filmskom studiju Frederika Valea je kasnije uništio njegovu posljednju kopiju, te se „El Apóstol“, danas smatra izgubljenim filmom.



apostol.jpeg
"El Apostol" prvi dugometražni animirani film
quirino-cristiani.jpg


mickey.jpeg













Miki Maus
1928 godine su ga stvorili Volt Dizni i Ub Iverks.Glas mu je od 1928 posuđivao lično Volt Dizni , što je činio sve do 1947 godine. 11 novembra 1928 godine prvi put je prikazan , te pušten u prodaju animirani film „Parobrod Vili“ u kome je Miki imao glavnu ulogu.Miki Maus je delom u svetu poznat kao najuspešniji lik iz animiranih filova i stipova ikad.




Kubizam


external image fruit-dish-1913-225x300.jpgSlikarski pravac, nastao pod uticajem dela postimpresioniste, oca modernog slikanja, Pola Sežana (
1839 – 1906) poznat je kao kubizam. Sežanovo slikarstvo je bilo odraz novog prikazivanja sveta i
pomeranje umetničkih standarda koji su trajali pet vekova unazad. Njegova dela su izražavala težnju
za racionalnijom i konstruktivnijom umetnošću. Cilj slike, po njemu, nije reprodukcija viđene
stvarnosti, već stvaranje potpuno nove paralelne stvarnosti. Pejzaže je svodio na geometrijske oblike
uz upotrebu senki zbog čega se i smatra prethodnikom kubizma.
Naziv kubizam je nastao od latinske reči kubus što znači kocka. Umetnici koji pripadaju ovom pravcu
pojednostavljuju realnost svodeći je na geometrijske oblike: kocku, loptu i valjak. Predmet se više ne
posmatra iz jednog ugla već se istovremeno posmatra iz više uglova i predstavlja ono što kubisti
znaju o njemu, a ne ono što vide. Njihovim slikarstvom vladaju svest i razum. Iako se smatra da
svojom avangardnom umetnošću pomeraju granice, po mišljenju Pabla Pikasa, najznačajnijeg
predstavnika ovog slikarskog pravca, kubizam je ostao unutar granica i ograničenja slikarstva i nikad
nije težio da ode izvan.
Ovaj period u umetnosti možemo sagledati iz dva pravca sa različitim karakteristikama i tonovima
boja. Svaki od njih ima svoje specifičnosti, a zajedno predstavljaju jedno razdoblje u slikarstvu.
Analitički kubizam se odlikuje tamno braon, sivim ili oker tonovima i oslikavanjem objekta kao da se
posmatra iz više uglova odjednom. Istovremeno su prikazivani različiti oblici u različito vreme. Ovaj
stil su razradili Pablo Pikaso i Žorž Brakom. Njegova suština je razbijanje složenih, zatvorenih oblika
na delove. Najčešća dela su bila pejzaži, mrtva priroda i ljudske figure. Sa druge strane, sintetički
kubizam predstavlja želju umetnika za slobodnim stvaranjem realnih oblika na slici. Umetnici lepe
papire, tapete, tkaninu, novinsku hartiju na sliku, što dovodi do razvoja kolaža. Suština sintetičkog
kubizma je da se od dela stvori celina. Ovaj pravac kubizma se najčešće ispoljavao u slikanju mrtve
prirode.
Najznačajniji predstavnici ovog pravca su : Pablo Pikaso , Žorž Brak i Huan Gris.

Pablo Picasso Ruiz i kubizam
Rođen u Malagi,Andaluziji u Španiji.Slikarstvo studirao u Madridu i Barseloni,a stalno se naselio u Pariz 1904.U mladosti bio u prisnom kontaktu sa grupom mladih pesnika,slikara i kritičara,koja se okupljala u ateljeima u Bato-Lavuaru,na Monmartru.Imali su uzajamno poštovanje i istu želju da se bore protiv impresionizma,ali su njihove koncepcije bile potpuno različite.Najprisniji odnos je imao sa Žoržom Brakom sa kojim je i najizrazitiji predstavnik kubizma.Radio je scenogafije i kostime za balet „Dijagiljeva“,a pored slikarstva bavio se i skulpturom,grafikom i keramikom.Umro je 1973.godine.
Priča se da je Pikaso ostavio 13.500 slika , 100.000 crteža , 34.000 ilustracija za knjige i 300 keramičkih skulptura. Pikaso je zajedno sa sa svojim prijateljem i poetom Gijom Apolineom, 1911 godine osumljičen za krađu u Muzeju „Louvre“ čuvene da Vinčijeve slike Mona Liza.
Jedna od njegovih čuvenih rečenica je bila „Ja stvaram nemoguće , zato što moguće može svako“.
cubismo.jpeg llorar.jpeg
Čuvena slika "Gernika"
Na slici „Gernika“ su simbolično predstavljena dva događaja koja su se zbila u dva dana 1937.Klem Zon,čovek-ptica skočio je 25.aprila sa visine od 3000 metara i kao Ikar leteo pomoću veštačkih krila od platna.Utrenutku kada je dobio ubrzanje i kada je trebalo da otvori padobran sprava je otkazala i on se sjurio u smrt.Sutradan,26.aprila fašistička avijacija bombardovala je grad Gerniku u španskoj pokrajini Baskija i tom prilikom ubila 1650 ljudi.Ta dva ubistva-masovno i pojedinačno,nabijeno simbolikom,predstavljala su inspiracijuza sliku.Ova zidna slika je bila proročanska vizija propasti.Simbolizam tog prizora protivi se tačnom tumačenju i pored nekoliko tradicionalnih elemenata;majka i njeno mrtvo dete podsećaju na Pijetu,žena sa svetiljkom podseća na statuu slobode,a ruka mrtvog borca koji još uvek steže slomljeni mačje poznati simbol herojskog otpora.Postoji suprotnost između pretećeg bika sa ljudskom glavom koji predstavlja mračne sile i konja na umoru.
Slika "Gernika " danas se nalazi u čuvenom muzeju "Prado" u Madridu.
Neke od njegovih poznatih slika pored Gernike su "Majka i dete" , "Gospođica iz Avinjona" , "Žena koja plače" i druge.

guernica.jpg
Pablo Picasso" Guernica"


Salvador Dali i nadrealizam


dddd.jpeg
Salvador Dali



Salvador Dali (1904-1989 ) bio je španski slikar ,pisac , dizajner i autor filmova.
Dalí je u zapamćen po svojim snažnim i bizarnim slikama, te kao jedan od na

daliiiii.jpeg
jpoznatijih predstavnika nadrealizma u slikarstvu. Svoje umetničke ambicije , Dalí je usmerio i na fotografiju dizajn, književnost i snimanje filmova. Sarađivao je i s Volt Diznijem na nikad dovršenom, za Oskara nominiranom animiranom filmu pod nazivom "Destino“ (Sudbina) , koji je dovršen i izdan tek 2003. godine. Na području igranog filma sarađivao surađivao je sa slavnim Alfredom Hitčokom na filmu „Začarana“ 1945 za koji je napravio slavnu scenu sna, a sa svojim prijateljem, rediteljem Luisom Bunjuelom sarađivao je (scenario i gluma) na avangardnim filmovima "Andaluzijski pas“ i "Zlatno doba“.
1926. godine izbačen je iz Kraljevske akademije lepih umetnosti iz San Fernanda u blizini Madrida , neposredno pred diplomski navodeći se da niko na akademiji nije bio u poziciji da ga ispita , jer je on znao više od njih.
Španska kompanija „Chupa Chups“zatražila je od Dalija da dizajnira novi logo za tu kompaniju. On je takođe predložio da logo treba da bude na vrhu slatkiša , tako da uvek bude vidljiv.


chupa-chups dali.jpg
Dalijeva verzija logoa iz 1969.godine
edad-de-oro.jpg
Plakat za film "La edad de Oro - Zlatno doba"







Ples

Sportski ples jedna je od disciplina kojom mogu da se bave gotovo svi. Iako je reč o izuzetno atraktivnoj, međunarodno priznatoj i standardizovanoj sportskoj disciplini, sportski ples predstavlja jedinstveni spoj sporta i umetnosti. Pod sportskim plesom se podrazumeva pet četiri latinoameričkih i jedan španski (samba, cha-cha-cha, rumba, paso doble, jive) i pet standardnih plesova (engleski valcer, tango, bečki valcer, slowfox, quickstep) sa precizno definisanim pravilima.
Njegova zanimljiva istorija seže u dvadesete godine prošlog veka kada su plesne zabave prerasle u takmičenja. Nastajući iz oblika društvenog plesa, svoj pobedonosni pohod započinje 1920. godine u Engleskoj gde se najpre započelo sa organizovanim razvojem i standardizacijom koraka i plesnih pravila.
Prvo zvanično svetsko prvenstvo održano je u Londonu 1922. u standardnim plesovima. Jedno od najpoznatijih takmičenja od početka razvoja sportskog plesa jeste upravo otvoreno prvenstvo Velike Britanije koje se održava u gradu Blackpool-u, još od 1931. godine.
Prva Svetska plesna federacija osnovana je 1935. godine u Pragu.

Tango

tango.jpeg
Neki smatraju da je iz Španije prenet u Argentinu , a neki da je nastao u predgrađu Buenos Ajresa.. Pojavljuje se krajem 19 , početkom 20.veka.Predstavlja spoj iberijske (španske) muzike i ritmičikh elemenata donetih iz Afrike.

Prvi veliki spoj sa starijim evropskim formama desio se 1910. sa dolaskom Tanga u severno američke i evropske plesne dvorane. Tango je postao izuzetno popularan u evropskim dvoranama srednjih i gornjih društvenih klasa kada su menadžeri hotela i drugih okupljališta krenuli da prave "Tango čajanke". Na njima, ovaj ples je prvo bivao predstavljen od strane profesionalnog para, za kojim je sledila klijentela koja je uživala u njegovom suzdržavajućem ritmu i smelim koracima. Plesom se moglo ovladati relativno lako. On je predstavljao opravdanje, isto kao i valcer, za bliski kontakt sa partnerom.
U Evropi se pojavljuje 1907.godine, najpre na francuskoj obali a potom i u Parizu.U isto vreme nije bio prihvaćen u Londonu zbog previše erotike u svom karakteru.Posle određenih promena biva prihvaćen i počinje da vlada i modom i plesom. Godine 1922. tango u celom svetu proslavlja Rudolf Valentino u filmu " Četiri jahača Apokalipse".
. Nešto kasnije Englezi ga preoblikuju,standardizuju i razvijaju mnoge plesne figure koje se i danas plešu.

Engleski valcer alcer , habanera i milonga



Do kraja 19. veka, sa porastom broja javnih plesnih dvorana, valcer je postao ples za sve. S dolaskom 20. veka, različiti plesovi su se sa velikom lakoćom kretali između raznih socijalnih klasa.
U Brazilu se plesala habanera , ples sličan tangu, da bi se zatim razvila milonga – prethodnik današnjeg tanga.
valcer.jpeg
Valcer


Rumba

Pojavljuje se 30- ih godina XX. veka.
Nakon izvesnog sofistiranja i regularizacije, rumba je, kao i tango pre nje, predstavljena u javnim dvoranama od strane izvođačkih plesnih parova, koji bi potom podijum prepustili gledaocima. Rumba vodi poreklo od španskog Bolera i afričkih ritmova koji su preneli robovi u Ameriku.
dance-image-rumba.png

Samba


Brazilsko ime za ples koga su u početku igrali robovi, a zvao se Lundu. U početku je bio solo ples koji je ubrzo postao grupni i sastavni deo čuvenog karnevala u Rio de Žaneiru. Kao ples je predstavljen na svetskoj proslavi u Njujorku 1939. godine

Paso-doble (Dvokorak)


Ples španskog porekla, sa plesnim figurama koje predstavljaju pokrete toreadora u areni. Plesači interpretiraju borbu sa bikovima, plesač u ulozi toreadora, a plesačica u ulozi njegovog plašta, zvanog "La Cepa".

paso doble.jpg
Paso-doble


SLOW-FOX

Izmislili su ga engleski koreografi 1928. godine. Karakterišu ga spori, otegnuti i dugi koraci kao i brzi koraci. Brzina mu je oko 30 taktova u minuti, četvoročetvrtinskog takta.
yulia-spesivtsevavalerio-contolani-slow-fox-1-d48b0cad-a0ca-49dd-9038-feb6304d64d0.jpg
Slow-fox


Mambo

Nastao je na Kubi 40-ih godina prošlog veka.Spada u vrstu rumbe sa promenljivim korakom.Ples ča , ča , ča nastao je uz mamba takođe na Kubi.
U to vreme je izazvao pravu revoluciju, pa se radi njega na hiljade ljudi upisivalo u plesne škole u celom svetu.
cha-cha.jpg
Ča-ča-ča ples


JIVE

Nastao je 30-ih godina XX.veka u Severnoj Americi. Jedna je vrsta ili jedan od koraka popularnog Rock & Roll-a. Uvršten je kao peti takmičarski ples u LA.

KNJIŽEVNOST

Franc Kafka

Preuzeto sa sajta...

Biografija
Kafka.jpg
Franc Kafka rođen je 3. 7. 1883. u Pragu u jevrejskoj, trgovačkoj porodici. Maturirao je 1901. godine u Starogradskoj nemačkoj gimnaziji, potom se upisao na nemački univerzitet “Čarls Ferdinand “ s namerom da studira hemiju. Ali, po želji svog oca, nakon dve nedelje, napušta hemiju i prebacuje se na studije prava. Uporedo sa studiranjem prava, koje je trajalo duže, Franc Kafka uzima časove nemačkog jezika i istorije umetnosti. Priključuje se studentskom kružoku koji organizuje književne večeri i tada upoznaje Maksa Broda, koji će biti ne samo njegov prijatelj, već će mu Kafka zaveštati većinu svojiih rukopisa s molbom da ih spali. Doktorat prava stekao je 1906. godine i zaposlio se u velikoj italijanskoj osiguravajućoj kompaniji. Važio je za vrednog i marljivog, uzornog radnika. Na tom poslu nije ostao ni godinu dana, stalno je govorio da mu posao oduzima vreme i odvlači ga od književnosti. Još kao učenika gimnazije strasno ga je interesovala književnost, ali se povinovao logici svojih roditelja, naročito oca koji je insistirao namaterijalnom, „onome što se novcem može izbrojati“, a pod tim je Herman Kafka smatrao i uspeh u školovanju. Ubrzo se opet zaposlio, ovog puta u Radničkom osiguravajućem društvu ”Bohemija”, da bi zarađivao za „stan i hranu“ kako je govorio. Želeo je da se posveti pisanju, a istovremeno je bio i dalje jedan od najboljih službenika. Dobio je i medalju 1912. godine zbog toga što je izmislio zaštitni šlem za radnike i tako umanjio povređivanje na radu, čak za 25% . Te godine upoznaje i Felisu Bauer, jednu od tri značajne žene u njegovom životu. Njihova veza je trajala do 1917. godine kada je Franc Kafka oboleo od tuberkuloze. Početkom 1920. bio je u intenzivnoj vezi sa izuzetnom ženom, češkom novinarkom Milenom Jasenskom kojoj će zaveštati svoje “Dnevnike”. Da bi se udaljio od porodice i posvetio pisanju, preselio se u Berlin 1923.godine. U Berlinu upoznaje Doru Dijamant koja ga je zainteresovala za Talamud. Njihova veza , uprkos tome što su se dva puta verili završila se i u njenom posedu ostala su 35 pisama i 20 notesa. GESTAPO je sve to konfiskovao 1933. godine i za tim notesima i pismima još uvek se traga. Nije dugo ostao u Berlinu. Zbog pogoršanja zdravlja vraća se u Prag, u lečilište “ Dr Hofman”, gde bolest napreduje vrlo brzo. Kafka zbog bolova u grlu ne može da jede, izbegava hranu.

Umire 3. 6. 1924.

O delu
Maks Brod je poneo sa sobom kada je pobegao u Palestinu 1939. godine, pun kovčeg papira, rukopisa, Kafkine zaostavštine. Posle smrti Maksa Broda neki tekstovi koje je napisao F. Kafka ostali su predmet dugogodišnjeg sudskog procesa. Od 1909. godine kada su mu objavljene prve pripovetke za života Franc Kafka je objavio: “Razmišljanja” (1913), “Preobražaj”(1916), “Osuda” (1916), “Seoski lekar” (1919), “Umetnik u gladovanju” (1924). Posle njegove smrti, zahvaljujući Maksu Brodu koji nije izvršio Kafkinu oporuku “Proces” (1925), “Zamak” (1926) , “Amerika“ (1927), tkz.”Triologija samoće” objavljena je i tako je sačuvano delo jednog od najvećih evropskih pisaca. Početno poglavlje nedovršenog romana koji je skiciran u Dnevnicima II, “Amerika” , (Kafkin radni naslov je bio “Izgubljeni”), “Ložač” objavljeno je 1913. Kafkin “Veliki kineski zid” objavljen je 1931. godine. Pred kraj života Franc Kafka je napisao mnoge stranice “Dnevnika”, veliko broj pripovedaka. Nije bio zadovoljan “Zamkom “ i “Procesom”, ali uprkos njihovoj fragmetarnosti ta dva dela obezbedila su mu uz ostalo što je sačuvano i objavljeno jedno od najvažnijih mesta u evropskoj književnosti.

”Proces” je 1999. godine proglašen drugim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku, a “Zamaku” je pripalo deveto mesto među delima XX veka. Orson Vels koji je snimio film “Proces” (1962), (Entoni Perkins je igrao glavnu ulogu, Jozefa K.) govorio je da je to njegovo ” najveće i najvažnije filmsko ostvarenje, značajnije od “Građanina Kejna”. Mnogi drugi reditelji, pisci, kompozitori nalazili su u Kafkinim delima inspiraciju i uprkos tvrdnji kritičara da je “Zamak” njegovo najbolje delo “Proces” je do današnjeg dana doživeo veliki broj ekranizacja.

“Proces”, “Zamak”, sve priče, kao Dnevnici, sve što je sačuvano i objavljeno, moglo bi se zbirno opisati kao zapitanost nad smislom ljudskog postojanja (ko smo, radi čega smo tu, kamo idemo, zašto je baš takav naš život), zapitanosti nad strahom od samoće i neminovnosti smrti koja se često dešava pre nego što je to prirodno kao da nad svakim životom uvek bdi neki neindentifikovani sudija sa presudom koju teško da možemo shvatiti.

Tako Gregor Sams u “Preobražaju” biva pretvoren u kukca sa ljudskim željama, svešću, neizbežno kao i uvek u Kafkinim pričama , snalazi ga gomila poniženja i on ostavljen od svih umire. Junak “Procesa” Jozef K. koji takođe umire, a da ne zna ni zašto , ni ko ga je osudio, ni ko su oni koji su ga osudili i koji ga ubujaju. On potpuno zbunjen, svestan da je svaki napor, bilo kakvo suprostavljanje ništa neće promeniti, ostaje mu da nemo posmatra dok “ na K-ov grkljan padoše ruke jednog gospodina, dok mu drugi zabi nož duboko u srce i dvaput ga okrenu. Očima koje su se gasile K. još vide kako se gospoda, nagnuta nad njegovim licem, priljubivši obraz jedan uz drugog posmatraju svršen čin. Kao pas! Reče K. i činilo se kao da je stid u njemu jači od smrti.”

Ta uzaludnost svih napora najviše je izražena u Kafkinom romanu “Zamak”. Umesto službenika K., junak u “Zamku” je zemljomer, geometer, koji kroz sneg koji postaje sve veći, po hladnoći luta sam kroz bezglasnu tišinu kraj kućica sa zaleđenim oknima i zamkom oko koga kruže jata. Kafka ne govori zašto zemljomer K. traži zamak, koga traži u njemi, ko ga je i zašto tamo uputio, šta mu je krajnji cilj. Tek pomislimo evo i kraja seoske staze, ali ne, staza nestaje. Zamak je varka, i umesto srednjovekovne građevine zemljomer ugleda seoce. Bez obzira na sve napore, na činjenicu da je tako davno ostavio “domovinu u kojoj tako dugo nije bio”, posle toliko hodanja i traženja odjednom se vraća na svoju polaznu tačku - gostionicu. Mnogo je tumačenja Kafkinih dela, naročito “Procesa” i “Zamka.
Galerija Kafka.jpg



O priči

U kažnjeničkoj koloniji

Putnika za koga ne znamo kuda je krenuo, ni odkuda, zatičemo u ovoj Kafkinoj priči u kažnjeničkoj koloniji. Iz učtivosti odaziva se pozivu komadanta da prisustvuje smaknuću nekog vojnika. Smaknuću prisustvuju oficir koji je fasciniran spravom i bivšim zapovednikom koji ju je konstruisao,, osuđenik, vojnik stražar… Drugih zainteresovanih za smaknuće nema. Osuđenika kao da ne interesuje kazna koja će nad nim biti izvršena, kada oficir sredi izlizan župčanik. Ni samog putnika ne zanima sve to, ali on je pristojan stranac. Šeta za osuđenikom dok oficir obavlja poslednje pripreme. Kada završi pripreme, uljudno, kao da je popravio auto, zamenio pregorelu sijalicu, oficir oduševljeno priča o bivšem zapovedniku-konstruktoru sprave za pogubljenje, genijalnoj mašini za ubijanje koja ko se sastoji iz tri dela: postelje, crtala, drljače. Iako nije uopšte zainteresovan, putnik sluša iako je protivnik smrtne kazne oseća se potpuno bespomoćan da bilo šta uradi , da razume oficirevo diviljenje jedinstvenosti te sada već zapuštene sprave koja je u vreme bivšeg zapovednika neumorno i savršeno funkcionisala. Žali se oficir-egzekutor da sadašnji komadant uopšte nije zainteresovan za očuvanje sprave, da ne daje novac za rezervne delove koje treba s vremena na vreme zameniti. O izumitelju, bivšem zapovedniku, oficir govori sa ushićenjem i čudi se sadašnjem koji nikakvo interesovanje ne pokazuje za pogubljenja, za tu spravu koja je po njemu plod velikog truda i specifična je po toj drljači koja služi za ispisivanje presude osuđeniku na golom telu privezanom za “postelju “ pokrivenu slojem vate. Detaljno oficir objašnjava i funkciju čepa, koji treba da “spreči vikanje i ugrizanje za jezik”.

Naravno, ova neobična, ili tako obična kafkijanska priča u kojoj putnik shvata da bi njegovo protivljenje primeni sprave za ubijanje osuđenika bilo mešanje stranca u život tu, u toj kažnjeničkoj koloniji,po tom neizdrživoj vrelini dana, završava se tako što oficir posle pokušaja da usmrti osuđenika, a osuđenik se ne ponaša po konstrukturovoj zamisli, odvezuje ga, odgurne i sam zauzima njegovo mesto. Osuđenik i stražar mu pripomažu, mada nije bilo neophodno, jer sprava počinje besprekorno da funkcioniše…

Odlomak iz priče

U kažnjeničkoj koloniji
Vojnik i osuđenik isprva nisu ništa razumjeli. U početku nisu ni motrili šta se zbiva. Osuđenik bijaše jako ohrabren što su mu rupčići bili vraćeni, ali nije mu bilo suđeno da se duho veseli, jer vojnik mu ih uzme naglim zahvatom koji se nije dao predvidjeti. Sada je pak, osuđenik pokušao da vojniku izvuče rupce iza pojasa, kamo ih je ovaj zadjenuo,ali vojnik beše budan. Tako su se, napola u šali svađali. Tek kada je oficir bio potpuno gol, svratiše pozornost na ono što se zbivalo. Osobito je osuđenik bio kanda pogođen slutnjom nekog velikog preokreta. To što se njemu dogodilo, događalo se sada oficiru. Možda će se to tako nastaviti sve do konačnog kraja. Sigurno je strani putnik dao takvo naređenje. Bijaše to, dakle, osveta. A da sam nije do kraja svoje patnje prepatio, ipak je do kraja bio osvećen. Tada mu se širok bezglasan smijeh pojavi na licu i više nije iščezao.

Oficir se, pak okrenuo stroju. Ako je već prije bilo jasno da se dobro razume u taj stroj, sada bi te gotovo zaprepastilo kako je sa njim postupao, a on se njemu pokorava. Samo što se rukom približio “drljači”, ona se već nekoliko puta diže i spusti dok nije došla u pravilni položaj da ga primi; dohvatio je “postelju” samo s ruba, i već se počela tresti; pusteni čep približavao se njegovim ustima, videlo se kako ga oficir zapravo ne želi imati, ali to oklevanje je trajalo samo trenutak, odmah se oficir pokori te ga uzme u usta. Sve beše spremno, samo je ramenje bilo labavo ovješeno, ali očito ono nije bilo ni potrebno, oficira nije trebalo vezati. Sada osuđenik opazi slobodno ramenje; po njegovu mišljenju, smaknuće nije bilo savršeno, ako se ramenje ne veže, mahne vojniku, i oni dobježaše da privežu oficira. Ovaj je već ispružio jednu nogu da gurne ručicu kojom se imalo pokrenuti “crtalo”, tada vide da su došla ona dvojica; zato povuče nogu i pusti da ga privežu. Sada, dakako nije mogao dosegnuti ručicu; ni vojnik ni osuđenik neće je naći, a putnik bijaše čvrsto odlučio da se ne makne. No, to nije bilo ni potrebno; tek što je ramenje bilo pričvršćeno, stroj je već počeo raditi, daska je drhtala, igle su plesale po koži, “drljača” je lebdela gore- dolje. Putnik je već neko vreme zurio onamo prije no što se sjetio da bi jedan od kotača u “crtalu” mogao škripati; no sve bijaše tiho, nije se čulo ni najmanje zvrjanje.

St. 171/172 Franc Kafka PRIPOVJETKE, Knjiga prva,Zora-GZH, Zagreb, 1977

Dragana Matko: O dadaizmu i nadrealizmu u književnosti i drugim umetnostima


Dadaizam


„Da bi se razumelo kako je nastao dadaizam,
valja zamisliti, sa jedne strane duhovno stanje,
skupine mladih ljudi koji su se našli u nekoj
vrsti zatvora, kakav je bila Švajcarska u vreme
Prvog svetskog rata i sa druge strane,
intelektualnu razinu umetnosti i književnosti u
to doba. Dakako, ratu je mora doći kraj, a posle
smo videli i druge. No, oko 1916 – 17, činilo se
da rat nikada neće prestati.“ – Tristan Cara

Nesumnjivo je da su istorijske prilike pružile dadaizmu opravdan razlog da se pojavi. Na estetičkom planu javlja se nakon futurizma, kao pokret bogatiji manifestima, postupcima i izazovoma. Čini se da je cilj DADA bio da stvore jednu ogromnu „mistiifkaciju“, koja bi se služila modernim sredstvima reklame, u korist pokreta čije su težnje bile u potpunosti negativne. Rat je potvrdio ubeđenje da je opsesiva tehnologizacija Zapada, rezultirala destruktivnom megalomanijom. Ekpanzija mita o progresu, podsatkla je dadaističku namenu da život identifikuju sa trenutnošću i prlaznošću; ambicija da se stvore trajna, izdržljiva, klasična dela za potomstvo, zamire. Razoračenje posledicama koje donosi Prvi svetski rat osim što je motivisalo nastanak grupe – pobunjenika upotpunosti je odredilo njenu orijentaciju, usmerenu protiv svih ustoličenja u kulturnom, političkom i javnom životu.
U periodu od 1915 – 1923, mnogi su evropski i vanevropski gradovi bili istovremeno središta dadaističke aktivnosti. Odabir programskih prioriteta donet je u ime aktivnosti Marsela Dišana i Fransisa Pikabije u Njujorku, 1915. Njihov zajednički ukus za destruktivne paradokse i blasfemije protiv usvojenih manira prošlosti, ironijukao pozadinu Dišanovih „Readymades“, frigidni humor ikojim se ukida svako oduhovljenje i besumučan sistematski skepticizam, postali su differentia specificadadaističkog duha. Pokret se odlikuje magičnom fuzijom ideja i ličnosti; izveštaj i svedočanstva o učesnicima protivrečni su i konfliktni, tako da verovatno nikada nećemo saznati koji zaista među Carom, Balom i Hilzenbekom otkrio reč DADA, prvi put štampani u sklopu jedinstvenog broja Hugo Balove revije „Kabare Volte“, juna 1916.godine. Naziv je u ovom slučaju veoma značajan jer njegova problematična semantika ukazuje na prirodu pokreta koji predstavlja. DADA NE ZNAČI NIŠTA, pisao je Cara, ističući ovu kategoričnu definiciju velikim slovima i nastavljao: „Kru crnci nazivaju DADOM rep svete krave. Vedro i majka su u nekim delovima Italije DADA. Drveni konjić, dojilje, dvostruka afirmacija na ruskom i rumunskom: DADA.“ Drugo objašnjenje geneze imena dao je nešto kasnije: „Slučajno sam naišao na to ime razdvajajući nožem spojene stranice Petit Laroussa; pročitao sam potom prvi red koji sam ugledao: DADA.“ Na drugom mestu navodi datum toga otkrića: 8.februar 1916., kafe „Terasa“, Cirih. Dalje: „DADA je rođena u ciriškom kabareu Volter, 1916, iz želje za nezavisnošću, iz nepoverenja prema zajednici. Naši pripadnici zadržavaju svoju slobodu. Nepriznajemo nikakvu teoriju.“
Dada se ne može identifikovati ni sa jednom osobom, tačkom gledišta ili stilom, niti je ikada stekla jedinstven, koherentan program. „Dadaistički pokret broj 391 predsednik i svako drugi može bez ikakvog truda da postane predsednik.“[11] U fokusu pokreta istican je kontinuitet promene, nikada kao tokom ratnih godina u Švajcarskoj.
Heterogena ciriška zajednica iseljenika, dezertera, pacifista i revolucionara, izrasla je u grupu koja je „nastupala“ pod ironičnim nazivom „Kabare Volter“ i organizovala izložbe u galeriji DADA. Umetnost, samouslovno uzeta, jer dadaizam je nastojao da bude anti-umetnost i anti-književnost, poslužila je samo kao način izražavanja protesta. Ovim se naročito odlikuje prva faza pokreta, od 1916 – 18, koja se može vezati za spomenuti kabare. Zaprepaćšeni ratnim grozotama mladi umetnici nisu mogli da shvate da je taj krvavi košmar proizvod istog sveta, istog načina mišljenja i osećanja kao lepa umetnost, logika i moral. To im je izgledalo kao čudovišna, neprihvatljina hopokrizija. Dadaizam je bio tretman pomoću šoka, udarac protiv svega što je postojalo. Trebalo je uništiti sve, da bi se od elemenata srušene kulture konstituisao novi svet. Njihovi programi i izvedbe kabarea Volter izazivali su ekstatična oduševljenja, negodovanja i javne nerede.
external image Marcel_Duchamp_Mona_Lisa_LHOOQ.jpg
Unutar internacionalne grupe ciriške dade, jedina Švajcarkinja bila je Sofi Tauber, supruga alzaškog pesnika i slikara Hansa Arpa. Tristan Cara i Marsel Janko, bili su Rumuni, Valter Semer, Austrijanac, Marsec Soldki, Ukrainac, dok su ostale figure poput Bala, njegove supruge – Emi Henings, Hilzenbeka i Hansa Riftera, bili Nemci.
Tokom prve dve godine delovanja pokreta, njegov konceptualni promoter bio je Hugo Bal. Njegov je časopis „Die Flucht Aus Der Zeit“ („Bekstvo van vremena“) iz 1927.godine, otkrio ozbiljnu nameru iza nasilnih provokacija, primitivnog plesa i kakofonija, koje su bile konstituenti dadaističkih večeri. Skandal i subverzije oličavale su duboko moralni interes za povećanjem primalne čistote.
Postoji tendencija da se dadaizmu porekne svako postojanje: nije bio ni organizacija, ni umetnička škola, niti se predstavljao određenim načelima. Ono što je ujedinjavalo grupe koje su, između 1916 – 23, postojale duže ili kraće u Cirihu, Berlinu, Kolonju, Hanover, Parizu, Njujorku, u Italiji, Holandiji, Španiji i SAD-u, bila je „DADA“, njihovo zajednički ratnički poklič protiv vremena u kome su živeli.
„Svaki proizvod odvratnosti sposoban da bude poricanje porodice jeste DADA; protest čitavog bića u unutrašnjoj akciji: DADA; upoznavanje svih sredstava do sada odbačenih zbog stidljivog seksa, prigodnih kompromisa i pristojnosti: DADA; ukidanje logike, igra nemoćnih u stvaranju: DADA; ukidanje svake hijerarhije i društvene razlike koje su zbog vrednosti ustanovile naše udvorice: DADA; svaki predmet, svi predmeti, osećanja i mrakovi, prikaze i tačan presek paralelnih linija su sredstva za bitku: DADA; ukidanje pamćenja: DADA; ukidanje arheologije: DADA; ukidanje poroka: DADA; ukidanje budućnosti: DADA; potpuno i savršeno verovanje u svakog boga rođeno neposredno, iz samoniklosti: DADA ... Sloboda: DADA DADA DADA, urlik zgrčenih tuga, isprepletenosti sastavljene od suprotnosti i svih protivrečja, groteski, nedoslednosti: ŽIVOT.“[12]
external image Duchamp_Fountaine.jpg
Proglašavati potpuni besmisao bilo je njihove oružje protiv smisla koji su drugi pokušavali da adju ratu. Težili su uništenju svih vrednosti, ismevanju domovine, religije, morala i časti, oskvrnuću društvenih ideala. Istovremeno, dadaizam se borio i protiv epigona i protiv onih umetnika koji su, bez obzira na okolnosti, nastojali da proizvode otmenu i lepu umetnost iz prošlosti, koja je svojim sjajem trebala da prikrije zločine sadašnjice. Dada je bila protest protiv običaja i lažnih doktrina, protiv nagriženih fasada kulture, protiv pseudo-patriotskog interesa.
Dadaizam nije bio škola nove umetnosti već specifičan oblik opozicije umetnika-pesnika, slikara, vajara, muzičara-protiv društveno-političkog solipsizma. Kroz šok i apsurd nastojali su da povrate zdrav odnos sa stvarnošću, kao što je Hugo Bal u „Bekstvu van vremena“ zapisao: „Naš kabare je gest. Svaka reč izgovorena ili ispevana u njemu izražava bar jednu stvar: ovo nedostojno vreme nije uspelo da nas ubedi da treba da ga poštujemo.“
Potičući iz pretežno građanske sredine ti su umetnici bili iz estetskih ili etičkih razloga u opoziciji prema sadržaju i formi preavangardne umetnosti. Posledica tog sukoba bila je potraga za novim, prikladnijim načinima predstavljanja novih sadržaja.
U Njujorku se dadaističke sklonosti javljaju istovremeno kada i u Cirihu. Po završetku rata, 1918, dada se raširila po Nemačkoj (Berlin, Kolonj, Hanover) i Parizu, zatim osvojila Italiju i Holandiju, dobijajući najrazličitija obličja.
Dadaizam u Berlin prenosi fonetski pesnik Ričard Hilzenbek. Nemačka je prestonica bila brzo inficirana nakon što je objavio svoj dadaistički manifest, aprila 1918. Uspostavljen je klub Dada koji je, pored ostalih, okupljao Raula Hauzmana, Džordža Grosa i Džona Hartfilda, koji su zajednički razvili tehniku fotomontaže i pretvorili je u subverzivni instrument. Berlinski su dadaisti u neprekidnom sukobu sa ekspresionistima, koje osuđuju zbog malograđanštine i tipično germanske sklonosti za romantičnu dušu. Akcija, neverovatno nasilna i politična, bila je specifikum nemačke dade. Hilzenbek njen osnivač, izjavljuje: „Dada je nemački oblik boljševizma.“ Mada je takva kvalifikacija preterana, činjenica je da dadaizam na ovom tlu ima izrazito politički i socijalni karakter, za razliku od ostalih, čiji su se programi u sve većoj meri ticali isključivo umetnosti. Nakon niza predavanja u Čehoslovačkoj, praćenih internacionalnom izložbom Dada, jun 1920, berlinski ogranak pokreta počeo je svoje opadanje.
Godine 1919 i 1920, inspirisan Maksom Ernstom, Bargeldom i Arpom, dadaizam je u Kolonju uživao svoje kratko ali brilijantno postojanje. Ovde su umetnici odbili da pesničko otkriće žrtvuju zahtevima propagande, ali su insistirali, kao što će i kasnije učiniti i nadrealisti, na sjedinjenju spoljašnjeg delovanja i unutrašnje slobode, kao neophodni premisi revolucionarnog pokreta. Najoriginalniji doprinos predstavlajli su tzv. „fatagages“ – uznemirujući kolaži, pravljeni kolektivno ili anonimno.
Na tlu Nemačke, pokret se najduže zadržao u Hanoveru, najvećma zato što je bio projekat jednog čoveka, slikara i pesnika, Kurta Švitersa, slobodnog umetnika bez ikakvog političkog angažmana. Šviters promoviše novi pokret – Mertz (Merc). Naziv potiče od reči ComMertzbank (Komercijalna banka). Tvorac je ironično-sentimentalno „Mertz – poem“ – Ana Blum – iz 1919, sastavljenu od novinskih isečaka, reklamnih džinglova, farza pop-pesama, narodnih izreka i niza trivijalnih, odbačenih predmeta.
Dadaizam, za razliku od drugih avangardnih pravaca, ne dolazi ni do kakvih konačnih istina. Sudeći po manifestima, imamo utisak snažnog i islkjučivo nihilističkog delocvanja pokreta, kome se na empirijskom planu, suprostavljaju umetnička dela, i relativizuju, ako ne i demantuju, taj destruktivizam. Teorijsko odricanej od umetnosti, paradoksalno, podstiče kreativnost. Primeran napor pokreta bio je upravljen na stvaranej novog koncepta umetnika, a ne osobenog stila. Dadaisti su bez stida posuđivali ideje svojih prethodnika: kolaž iz kubizma, štamparske akrobacije iz futurizma, neograničena upotrebu boja iz ekspresionizma, tehniku spontanosti od Kandinskog i poetske pronalazke od Apolinere. Fonetska pesma, popularna među dadama u Nemačkoj najvećim je delom izvedena iz teorije Marinetija i nekih ekspresionista. Funkcija ovih zvukovnih pesama različito je razumevana: Bal je smatrao da u njima treba videti čist jezik, oslobođen semantičke kontaminacije; Šviters, u svojoj „Primal Sonata“ iz 1932, bio je zainteresovan za plastične efekte koji se postižu rasporedom reči na stranici. Kod tzv. simultanih pesama, težilo se ostvarenju iliuziji istovremenosti tj.jednovremeno dešavanje nekolicine stvari. Bile su spontane kreacije grupe i njihov je konačni oblik zavisio od izvedbe.
Svi su dadaisti, izuzev nekolicene isključivo slikara, pisali manifeste, ali je Cara, neosporno, bio nenadmašan majstor toga žanra. „Manifest je saopštenje spoljašnjem svetu u kome nema ničega osim namere da se otkrije sredstvo za trenutno izvlačenje političkog, astronomskog, umetničkog, parlamentarnog, agronomskog sifilisa,“ kako je smatrao.
Cara je u Rumuniji ostavio postsimbolističku afektiranost ranih pesama i razvio nekoherentni divlji jezik, oslobođen logike i sintakse. Dok su manifesti futurista, dajući značaj agresiji, buci, izrugivanju, promovisali ono što, kao su smatrali, umetnost treba da postane, Carini su težili totalnoj desakralizaciji umetnosti.Kontradikcija je bial životodavni sok njegovog metoda, a tekstovi koje je pisao, klasičan izraz dadaističkog senzibiliteta. Cara je bio daleko svesniji od većine svojih saradnika, da DADA mora ostati neuhvatljiva i nedokučiva, da bi zamrla onog časa kada bi počela da shvata sebe ozbiljno i na ma koji način fiksno.
Carin zakasneli dolazak u Pariz, januara 1920, pokrenuo je krajnji i najspektakularniji vid pokreta. Njegove prve pariske pristalice bili su Andre Breton, Luj Aragon, Filip Supo, koji su zajedno objavili modernistički časopis „Litterature“. Grupa okupljena oko ovog časopisa, bila je nukleus pokreta koji će 1924. dobiti nazivnadrealizam. Časopis je za ekskluzivne vrednosti proglašavao Remboa, Lotreamona, Apolinera i Žaria, zajedno sa Žakom Vašeom. Ovaj poslednji je imao najveći uticaj na Bretona, koga je smatrao velikim uzorom. Urednici Litterature organizovali su prvo dadaističko veče za vreme Salona nezavisnih, 5.februara 1920.godine.
Eksperimentalnost i improvizacija, tako karakteristični za cirišku dadu, žrtvovani su na ovom odnosu sa publikom, tačnije napadom na nju. Nastupa faza dadaističkih skandala. Od marta do juna bili su na vrhuncu, organizovali festivale i uređivali brojne časopise. Osim tehnike kolaža, montaže i foto-montaže, dadaizam nije iznedrio nikakvu revolucionarnu formu koja bi reprezentovala njihov program. Dada, međutim, počinje mešanje žanrova koje će, potom, postati odlika moderne književnosti uopšte.
U proleće 1919, mesecima pre nego je dada došla u Pariz, Breton i Supo vrše niz ekperimenata koristeći se psihoanalitičkom metodom automatskog pisanja, koje će puni zamah dostići u nadrealizmu. U odprilike isto vreme, nastaje uverenje da su naše svesne aktivnosti samo površinske, bez našeg znanja, dirigovane i određene nesvesnim snagama koje čine potku našeg Ja. Ustanovljavaju, takođe, da u govoru nesvesnog reči prestaju da izigravaju „mentalne policajce“ i oslobađaju se za nove, aktivne misli. To je značilo da puno poverenje može biti ukazano govoru nesvesnog i jeziku uopšte. Jer, iako je na jednom nivou, kao društvena institucija, jezik obeznačen i besmislen, na dubljim, on je prirodni fenomen ekpresije čitavog bića. Držeći ključeve istinske motivacije naših nesvesnih misli, poezija se, kako je definisao Breton u Prvom manifestu nadrealizma iz 1924, pridružuje nauci, kao najkraći put u razumevanju među ljudima.
1921 godine, pošto je prvi talas radoznalosti bio zadovoljen, Počinje dekadencija pokreta. Još neko vreme se organizuju spektakli i objavljuju časopisi. U eri festivala poslednji je odražan jula 1923. Na njemu je skandal nadrastao sve zamislive granice, završio tučom dadaista na pozornici i intervencijom policije. Težeći neprestanoj negaciji, pokret se, insistiranjem na vlastitim načelima, iscrpeo do definitivnog nestanka. Posle 1924.godine većina članova okrenula se nadrealizmu u čijem su stvaranju učestvovali i sami. Nadrealizam nije bio logična posledica već pre odgovor na dadaizam: dadaista je duboko pronikao u stvarnost i osudio je, a nadrealista, udubio u nesvesnu, dozvoljavajući umetniku samo automatske radnje.
Nesumnjivo je da je dadaizam imao veliki uticaj na formiranje mnogobrojnih pravaca u umetničkom izražavanju koji su nastali tokom XX veka. Performansi i hepeninzi, kao i konceptualna umetnost, u velikoj meri oslanjaju se na iskustva dadaističkih buntovnika sa početka veka. Nadrealistički automatizam, kao diktat nesvesnog, dadaistički je pronalazak. Uprkos svemu, taj uticaj je samo formalan, jer estetizam savremenih umetničkih strujanja, osim u načinu izražavanja, nema drugih dodirnih tačaka sa intelektualnom i socijalnom revolucijom koja se odigrala tokom i po završetku Prvog svetskog rata.

Nadrealizam

„Nadrealizam je rođen iz pepela DADE“ – T.Cara
Nadrealizam nije nastao kao konstruktivna verzija francuskog dadaizma, kako su neki istoričari smatrali. Naprotiv, prema prirodi svoga porekla on je logični naslednik domaće tradicije ukorenjene u romantizmu, dok je dada „uvezeni plod“, kalemljen na francuskom tlu, bezsumnji odgovoran za njegov postanak.
Začeo se i formirao u Francuskoj u procesu prevazilaženja dadaizma, od strane pisaca okupljenih oko časopisa Litterature (1919 – 24.), pod uredništvom Aragona, Bretona i Supoa. Decembra 1924, časopis biva ugašen i zamenjen drugim, pod nazivom Nadrealistička revolucija. Na simboličkom nivou smena ovih listova odgovara i smeni pokreta – dadaizam nestaje, nadrealizam postaje. Sam naziv potiče od Apolinera koji svoju dramu, „Les Mamelles De Tiresias“ naziva nadrealističkom dramom (drame surrealiste).
Nadrealizam je poput futurizma, ekspresionizma i dadaizma, nastao u otporu prema dotadašnjoj literaturi, kulturnom i naročito društvenom životu. Od svih modernih pokreta, nadrealizam je imao najnaglašeniju revolucionarnu crtu, naročito posle Drugog nadrealističkog manifesta iz 1929, kada je programski časopisNadrealistička revolucija preimenovan u Nadrealizam u službi revolucije, 1930. Tada pokret u celini staje na stranu Oktobarske revolucije i SSSR-a. Pokušali su saradnju sa komunističkom književnom grupom i pranilali zajednički časopis, koji je doživeo samo naslov La Guerre Civile, jer što su više nastojali da se na idejnom planu približe, razlike su bile sve nepremostivije. Dok su komunisti zahtevali slepo pokoravanje svojim principima i metodama, nadrealisti su odbijali da odbace vlastite, i da umetnost podvrgnu utilitarnim ciljevima propagande. No, proćiće nekoliko godina pre nego će Breton odlučno ukazati na apsolutnu nespojivost nadrealizma i politicizma. Ne odbacujući nužnost revolucije, odbio je da se odrekne umetničke slobode i da stvara umetnost koju su teoretičari komunizma zvali socrealističkom.
Na taj je način nadrealizam više nego ijedan avangardni pravac, bio zasnovan na dvema disparatnim tedencijama: destruktivnom revoltu i konstruktivnoj akciji, dok je kod ostalih pokretamž, naročito u slučaju dadaizma, ona prva osobina bila naglašenija, često i jedina.
Pokret je imao svoje prethodnike, svoje filozofske utemeljivače i glavne predstavnike. Sami nadrealisti su kao svoje bliže i dalje pretke navodili: anonimne tvorce srednjevekovnih lakrdija, gotski roman XVIII veka, markiza De Sada, nemačke romantičare, Nervala, Bodler, Remboa, Lotreamona, Malarmea, Apolinera i drugi. Na psihološko – filozofskom planu, osnovu njihovog shvatanja izvora poezije činila je psihoanaliza Sigmunda Frojda, a kasnije, u vezi sa socijalizacijom nadrealizma, i Hegel i Marks.
Sigmund Frojd,  otac psihoanalize koji je mnogo uticao na nadrealiste
Sigmund Frojd, otac psihoanalize koji je mnogo uticao na nadrealiste

Antirealizam, antinaturalizam, negacija i apsolutno odbacivanje realnog kao materije i osnove umetnosti neki su od premisa Bretonovog prvog manifesta, a nadrealizam viđen kao „čist psihički automatizam kojim se želi da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno ili na ma koji drugi način, pravo delovanje mili. Diktat misli u odsustvu svake kontrole razuma, i lišen estetskih ili moralnih preokupacija.“ On je nov, vanlogični način izražavanja, zasnovan na verovanju u višu realnost –nadrealnost, asocijativnost i nezainteresovanu igru misli.
„Od trenutka kad budu podvrgli jednu metodičnom ispitivanju, kad se sredstvima koja treba tek utvrditi, uspe da prikaže san u svojoj integralnosti, (a to pretpostavlja disciplinu pamćenje koje se proteže na čitave generacije; ...), kada se njegova krivulja bude ocrtala sa neuporedivom pravilnošću i opširnuću, možemo očekivati da će tajne koje i nisu tajne, ustupiti mesto velikoj TAJNI. Ja verujem u buduće razrešenje tih dvaju stanja, prividno toliko protivrečnih, stanja sna i jave, u neku vrstu apsolutne stvarnosti, nadrealnosti, ako se tako može reći.
Breton smatra da se java konstituiše na tlu snovidnog i podsvesnog, te da je san prostor stvarnosti u kome je sve dozvoljeno i neograničeno. Nadrealistička poetika, dalje, ukida kontradiktornost jer snovi nemaju granice i pravila kojima se događaji podvrgavaju. Do nejasnoća dolazimo samo sopstvenim pogreškom, ukoliko zakonima logičkog sveta tumačimo područja sna.
Smatrali su da bi svet prestao da bude konglomerat različitih nepovezanih fragmenata, kroz aktivnost restimulisane, asocijativne moći uma. To bi značilo obnovu moći koje smo posedovaki pre nego nas je civilizacijski materijalizam, učinio slabim; moći koja još jedino deca, primitivna plemena i mentalno oboleli, mogu da prizovu u punoj potenciji. Umesto logičkih analiza neadekvatno dokazanih, nadrealisti su predlagali analogisko mišljenje, koje bi omogućilo rekapitulaciju iskustva na novi, emotivno – intuitivni način. Verovali su da poetske analogije imaju snagu da otkriju princioe identiteta između ljudskog uma i Univerzuma, te stoga, i ljudsku predstavu o sopstvenom položaju u svetu. Breton je smatrao da je duh neverovatno sposoban da uhvati najfiniju vezu koja postoji između dva objekta slučajno uzeta i pesnici znaju da oni uvek mogu bez straha ili osude, reći da je jedna stvar kao i druga: jedina hijerarhija koja se može uspostaviti za pesnike, zasniva se na tome koji je od njih najizvršniji u poštovanju ovog zahteva. Reverdijeva misao da će slika biti utoliko jača i imati više emotivmne i poetske stvarnosti, ukoliko udaljeniji i verniji budu odrazi dveju zbliženih realnosti, odlučno je uticala na Bretona.
„Nadrealizam predstavlja jednu dejstvujuću, aktivnu konfrontaciju, jednu parajuću koordinaciju izvesnih prekretničkih doktrina i metoda, i izvesnih pojedinačnih negacija i zahteva jednog potpunog i bespovratnog izražavanja. Ta koordinacija nije pomirljivo sabiranje karakteristika ili traženje jedne utapkane jednačine za svakog i ni za kog, već je jedno dramatično suočavanje i, u tom dijalektičkom prožimanju suprotnosti, .., jedno konačno iscrpljivanje i pregorevanje svega što se ne užljebljuje u neumoljivi mehanizam konkretnog i univerzalnog postojanja.“[14]
Do prvog raskola unutar pokreta došlo je kada je Pier Navil, jedan od direktora Nadrealističke revolucije u trećem broju ovog časopisa izneo primedbu da je nemoguće stvoriti likovni izraz misaonog automatizma. Nezadovoljan ovakvom skepsom Breton raskida saradnju i preuzima vođenje časopisa u kojem počinje da, sve više, objavljuje istraživanja o „Nadrealizmu i slikarstvu.“
Novi sukob biva uslovljen pokušajem da se na iskustveni plan prenese idejna revolucionarnost, nakon manifesta pod naslovom „Revolucija pre svega i uvek“ iz 1925.godine.
Primetno osipanje pokreta nadoknađuje se novim, značajnim sledbenicima, poput Salvadora Dalija i Luisa Bunjuela. Suprotsavljajući se racionalizmu i funkcionalizmu, Dali pokreće talas obnove mondenog Jugendstila, tako da se pojavljuju predmeti sa simboličnom funkcijom, zasnovanim na predstavama koje su proizvod nesvesnih postupaka. Na jednoj doslednoj nadrealističkoj slici nije važno slikarsko rešenje, koliko psihološki dokument. Iako ideja neposrednog prenođenja snova na platnu nije mogla biti dosledno sprovedena u praksi, jer je izvestan stepen kontrole neizbežan, nadrealizam je ipak dao podstreka za nekoliko novih tehnika za traženje i korišćenje slučajnih efekata – FROTAŽ, DEKALKOMANIJU I KOLAŽ, koji preuzimaju od dadaista. Obe su tehnike po svojoj prirodi ambivalentne, jer se svojim materijalnim delom jačaju realizam, dok celokupnim utiskom, stoje na tlu iracionalnog.
Filmska umetnost je bila pogodan medijum za oslobađanje nadrealnog, povratak na magiju sna i nesvesne artikulacione forme duše. Njegova sposobnost da uspostavlja onirične asocijacije fascinirala je nadrealiste. Pesnici kao Antonen Arto, Robert Desnos i Filip Supo sarađivali su kao pisci, scenaristi, čak glumci. Prvi nadrealistički film „Školjka i sveštenik“ snimljen je 1927, po scenariju Artoa. Bunjuelovi filmovi označavaju završetak filmske avangardne ere.
Nadrealističke drame variraju u stepenu artikulisanosti, pa, prema tome, i u stepenu svoje teatralnosti, pošto je drama suma iskustava i osećajnosti koja posredstvom pozorišnih sredstava postaje dostupna gledaocu, pretvarajući se direktno ili indirektno u sumu gledaočevih iskustava i osećanja. Niz nadrealističkih drama, međutim, sličniji je dadaističkom nihilizmu nego nadrealističkom poetizmu nesvesnog.
Početkom tridesetih godina nadrealizam prodire u druge zemlje. Formiraju se grupe koje organizuju izložbe, svakodnevne sastanke i nastupe reakcionarnih pozorišta, u Londonu, Pragu, Beogradu, Tokiju, Kopenhagenu, .. Krajem međuratnog perioda nadrealizam dostiže pun zamah. Simbolički vrhunac bila je međunarodna izložba grupe, 1938, na kojoj su izlagali umetnici, predstavnici četrdeste zemalja. Ista godina označava i epilog prvog perioda u razvoju pokreta.
Nadrealizam će ostaviti dubokog traga na duh francuske književnosti i nastaviti da živi posle Drugog svetskog rata, formalno i kao grupa, ali najviše kao književni stil koji je nekim svojim prosedejima ušao u osnove moderne književnosti, naročito moderne lirike.
***
Klasično razdobllje ortodoksne avangarde traje u rasponu od početka veka do kraja dvadestih godina. Oko 1930. njen zamah se usporava i poprima oblike daleko od njene suštine. U Zapadnoj Evropi, oko 1935, ostala su još samo neznatne grupe koje sebe nazivaju avangardnim, a postupci čitavog pokreta, njegovi rezultati, izražajna sredstva i umetničke forme, postepeno se tradicionalizuju. Nadrealizam je jedini pokret koji preživljava i teče kontinuirano. Njegov opstanak, doduše, praćen je brojnim unutrašnjim potresima. Pristalice su se menjale, a definitivno odvajanje nadrealizma od komunizma, redukovalo je njegove redove.
Posle Drugog svetskog rata u gotovo čitavoj Evropi avangarda je prestala da postoji. Nadrealizam se utišao, ali, manje ili više posredno, nastavio da tinja u mnogim zemljama, gde mu je uticaj bio osetan sve do sedamdesetih.

NADREALIZAM U SLIKARSTVU

600full-salvador-dali.jpgGRysj.jpg


Nadrealizam je umetnički pokret nastao u Parizu. Nadrealizam je nastao i razvijao se neposredno iz italijanskog slikarstva i dadaizma. Andre Breton , francuski pesnik, je prvi okupio umetnike novog smera svojim " Manifestom nadrealizma" 1924.godine. Kao i futuristi, prezirali su sve zakone i ustaljene običaje, ali umesto borbi s društvom, okrenuli su se od stvarnosti i usmerili svoje napore istraživanju ljudskog duha za koji su smatrali da je potisnut i ugušen društvenim pritiscima. Breton je definisao nadrealizam kao "diktaturu misli, bez kontrole razuma, izvan svake estetske ili moralne preokupacije" .
Fantazijska, iracionalna, imaginacijska komponenta umetnosti oduvek je izražavala tajnovite predele ljudske duše.
Europska
Evropska likovna umetnost od srednjeg veka do danas otvara izvore imaginacijskog na razne načine. Tek u nadrealizmu su ove strukture ljudskog bića izašle u prvi plan i umetnici su se skupili u jedinstven pokret.
U nadrealističkim slikama prednjače predmeti nespojivog oblika u biološkom svetu, Najpoznatiji nadrealistički slikari bili su : Salvador Dali, Maks Ernst, Đoan Miro,Alberto Điakometi, Frida Kalo,Žan Arp, ,.....
Najpoznatiji nadrealističkli pisci bili su: Luj Aragon, Pol Eluard, Robert Desnos,Gijom Apoliner
Pesnici: Radovan Ivšić, Federiko Garsija Lorka, Visente Aleiksandre(dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1977.godine),Rafael Alberti,Luis Sernuda,Pablo Neruda ( dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1971.godine).

NADREALISTIČKI FILM

Andaluzijski pas


Andaluzijski pas je francuski nemi nadrealistički film Luisa Bunjuela i Salvadora Dalíja. Filmom su ušli u grupu pariskih nadrealista. Film je financirala Bunjuelova majka. Scenario je nadahnut njihovim snovima. Tako je na primer Bunjuelovim snovima nadahnuta scena isprekidanog oblaka koji prolazi pored meseca ili čuvena scena ženinog oka koje je razrezano britvom. Dalí je sanjao ruku koja je vrvjela mravima i magarca koji se truleći raspadao i kakvog je nedavno naslikao. Celi film je preplavljen apsurdnim i nadrealnim scenama.
fe_0627.jpg

Arhitektura


Antonio Gaudi

external image Antoni_gaudi.jpg


Španski arhitekta , koji je rođen u gradiću Reus ,

provinciji Taragone u Španiji.

Oko njegovog tačnog datuma rođenja se takmiče gradići Riudomos i Reus ,

iako većinja njegovih biografa smatra da je to Reus.

Diplomirao je 1878. godine i dobija prvi posao i to za rasvetu Barselone.

Smatra se jednim od najoriginalnijih i najboljih arhitekta ikad.











Neka od njegovih najvećih dela:

Casa Mila (La Piedra- kamen)


external image dsc_0104.jpg




Gaudi je sledio svoje uverenje da arhitektura ne sme sadržati prave linije jer one kao takve ne postoje u prirodi. Zato ovaj objekat ima malo ravnih površina a mnogo oblina i krivina koje odaju utisak morskih talasa. Na krovu se nalaze dimnjaci kao skulpture u obliku okamenjenih vitezova.
Cela fasada je urađena u prirodnom kamenu.
Po lepoti se posebno ističe kovano gvožđe na balkonima koje ima oblik morskih algi.


Casa Batllo( Casa del ossos- Kuća kostiju)


external image poster-fachada-casa-batllo_l.jpg
external image casa-batllo.jpg
external image CasaBatllo_0171.JPG



Rađena je po porudžbini gospođe Batllo, ali po završetku, sama gospođa je bila vrlo razočarana, pa je odbila da se useli i dala joj tako pogrdan naziv. Stubovi na tribini prvog sprata liče na ljudske kosti dok balkoni podsećaju na fragmente lobanja sa otvorima za oči i nos. Veliki deo fasade ukrašen je mozaicima napravljenim od polomljenih keramičkih pločica. Krov je lučan i podseća na leđa zmaja, pošto je ova imaginarna životinja jedan od simbola Gaudijeve arhitekture. Na krovu se nalazi jedna kula sa četvorokrakim krstom.





Sagrada familia ( Sveta porodica )


external image Sagrada-Fam%C3%ADlia-Barcelona-DL.jpg

Ova rimokatolička bazilika napravljena je u gotskom stilu.Crkva je još u izgradnji i trebalo bi da bude završena na stogodišnjicu smrti svog arhitekte Antonija Gaudija. Do sada je izgrađeno 5 tornjeva, a šesti će biti visok 170 m i imaće lift kojim će moći da se popne do vrha. Izgradnja je počela 1882 godine.

Ovo je Gaudijevo strukturalno remek delo,ozidano i pokriveno talasastim membranama od tankih cigli.Koristio je osnovne elemente gotike:šiljasti luk i kontrafore, uzdignute potporne lukove i nagib stubova u zavisnosti od rasporeda tereta na njima .

Građevina je u obliku latinskog krsta s pet brodova upotpunjenih s dvanaest zvonika (dvanaest apostola).

Istočna kapija je posvećena Hristovom rođenju i detinjstvu, zapadna njegovom stradanju i smrti, a glavna, južna, njegovom vaskrsenju i Juicio Final, ( finalnom sudu).

Pretpostavlja se da ce biti završena do 2026.godine.



El parque Guell ( Park Guelj)


external image 8112223566_32b5413f3c.jpg

Predeo parka je u saglasnosti sa prirodnim terenom:ostale su strme padine, krivudavi putići,dodate su i pećine…Ključno mesto u parku je glavna terasa,okružena dugom klupom u obliku morske zmije, dok se na glavnom ulazu nalazi višebojna mozaična fontana u obliku zmaja.

Talasasti oblici bogato su ukrašeni mozaicima od polomljenih kermičkih pločica. Zgrade su originalne i imaju krovove fantastičnih oblika sa neobičnim vrhovima.



external image Barcelona_in_Parc_G%C3%BCell.JPGexternal image barcelona-park-guell-colonnade-2884.jpg






Casa Botines
Casa Botines
teresianas.jpg
"Colegio de las Teresianas" u Barseloni.







68650992.jpg
Palacio de comunicaciones



Palata komunikacija i telekomunikacija jedna je od najpoznatijih madridskih građevina i nalazi se na čuvenom trgu Cibeles. Kao potpuno umetničko delo dizajnirali su ga Antonio Palacios i Joaquin Otamendi. Građena je 1905. do 1917.godine.

Isprva je bila sedište španske pošte, a trenutno je sedište madridskog gradonačelnika. Svaki detalj je posebno dizajniran počevši od rasvete, ventilacije, poštanskih sandučića pa sve do prijemnog pulta te je zbog takve raskoši poznata i kao "Naša gospa od komunikacija". Neki je nazivaju i "svadbenom tortom" zbog svojih karakterističnih tornjeva.




nbbnbn.jpg
Čuvena fontana "Cibeles"





Na Trgu Cibeles nalaze se još neki od mnogobrojnih simbola Madrida kao što su Banco de Espana, Palacio de Linares, Palacio de Buenavista, i čuvena fontana Cibeles, mesto gde navijači Reala slave svoje pobede. U neposrednoj blizini mogu se videti
Edificio de Metropolis, Edificio Grassy, i još jedan čuveni simbol ovog grada Puerta de Alcala (Vrata Alkale).

Plaza_de_Toros_de_Las_Ventas_(Madrid)_07.jpg
Najveća arena za koridu na svetu nalazi se Madridu, dizajnirana je u neu maurskom stilu, svečano je otvorena 1931.godine





Zgrada "Telefonica" u Madridu iz koje je Ernest Hemingway slao izveštaje  tokom Građanskog rata , u to vreme bila je i najviša zgrada u gradu
Zgrada "Telefonica" u Madridu iz koje je Ernest Hemingway slao izveštaje tokom Građanskog rata , u to vreme bila je i najviša zgrada u gradu




Nikolina Kljajić


Evropski umetnici nadrealisti
Pariska nadrealistička grupa okuplja umetnike od ranih dvadesetih godina 20. veka. Jezgro grupe čine André Breton, Paul Éluard, Benjamin Péret, Louis Aragon, Philippe Soupault, Robert Desnos, dok im se kasnije pridružuju Max Ernst, Man Ray, Jacques Baron, René Crevel, Georges Limbour, Jacques Rigaut, Roger Vitrac, Marcel Duchamp i drugi.
Pariska nadrealistička grupa
Pariska nadrealistička grupa



Nadrealizam je zvanično nastao 1924. godine, kada Andre Breton izdaje Manifest nadrealizma. Međutim, jezgro nadrealističkog pokreta počinje da se formira mnogo ranije. Već 1919. godine pojavljuje se časopis Littérature, koji su uređivali André Breton (1896-1966), Louis Aragon (1897-1982), i Philippe Soupault (1897-1990), a kasnije im se pridružuje i Paul Éluard (1895-1952).
Kada Breton u ovom časopisu objavljuje kitički tekst o dadaizmu i napušta dadaistički pokret 1922. godine, pridružuju mu se istomišljenici Benjamin Péret (1899-1959), Robert Desnos (1900-1945), René Crevel (1900-1935) i drugi. Organizuju se seanse na kojima se praktikuje automatski govor i eksperimenti izazivanja hipnotičkih snova, čime žele da ostvare jednu vrstu medijuma za istraživanje podsvesnog.
Po objavljivanju Manifesta nadrealizma, nadrealizam postaje pokret sa svojim manifestom i umetničkom doktrinom. Mnogi umetnici se priključuju nadrealistima i aktivno učestvuju u kreiranju nadrealističke poetike. O zajedničkom radu ovih umetnika svedoče brojne fotografije.
Na prvoj nadrealističkoj izložbi, održanoj 1925. godine u Parizu, predstavljeni su i radovi umetnika kao što su Giorgio De Chirico (1888–1978), Hans Arp (1886-1966), Max Ernst (1891–1976), Paul Klee, Man Ray (1890–1976), André Masson (1896-1987), Joan Miró (1893–1983), Pablo Picasso (1881–1973), Pierre Roy (1880–1950).
Yves Tanguy (1900–1955) se priključuje nadrealističkom pokretu, a i René Magritte (1898–1967) kada dolazi iz Brisela u Pariz 1927. godine. Salvador Dali (1904–1989) se nadrealističkoj grupi pridružio 1929. godine, kada se iz Španije doselio u Pariz, i realizovao svoje prve nadrealističke slike. Dali prihvata nadrealističku teoriju automatizma, ali je preoblikuje u metod koji naziva “paranoičko–kritička–aktivnost”. Nemački umetnik Hans Bellmer (1902–1975) se 1934. godine pridružuje pokretu, a potom i Belgijanac Paul Delvaux (1897–1994). Alberto Giacometti (1901-1966) kroz nadrealizam, ranih tridesetih godina 20. veka, uvodi inovacije u skulptorsku formu. Marcel Duchamp (1887–1968) nije formalno bio član, ali se povremeno uključuje u aktivnosti grupe.
Tokom narednih godina, širom Evrope se osnivaju nadrealističke grupe koje deluju u saradnji sa pariskom grupom.
Organizovani nadrealistički pokret u Evropi raspušta se pred nadolazećim Drugim svetskim ratom. Breton, Dalí, Ernst, Masson i drugi, kao i čileanski umetnik Matta (1911–2002), koji se pridružio nadrealistima 1937. godine, napuštaju Evropu, i odlaze u Njujork, gde je pokret obnovljen. Breton 1940. godine organizuje četvrtu Internacionalnu nadrealističku izložbu, u koju su uključeni i meksički umetnici Frida Kahlo (1907–1954) i Diego Rivera (1886–1957), iako se formalno nisu priključili pokretu.
Model koji su reprezentovali nadrealistički umetnici, bio je odlučujući za nastajanje nekih kasnijih umetničkih pokreta, kao što su apstraktni ekspresionizam, neo-dada i pop-art.
- See more at: http://nadrealizam.rs/rs/umetnici/evropski-umetnici#sthash.6AMNxEWA.dpuf


Maria Lazić: Žan Kokto


Kokto je rođen 5. jula 1889. godine u Mezon-Lafitu, seocetu udaljenom nekoliko
cocteau 04
cocteau 04

kilometara od Pariza. U svet umetnosti uvodi ga otac, koji je bio advokat i amaterski umetnik. Nakon očevog samoubistva 1898. godine, Žana i njegova dva starija brata odgajala je majka. Kokto je još kao dečak pokazivao ljubav prema umetnosti, a već sa osamnaest godina počinje da piše poeziju, koju su čitali širom Pariza. Njegova prva zbirka Aladinova lampa izdata je 1909. godine.
Pored poezije koju je pisao i koja se može nazvati poezijom paradoksa, Kokto je bio vezan i za muziku, budući da je napisao veliki broj operskih i baletskih libreta. Među njima je i čuveni libreto za balet Parada na kome su još radili Sati i Pikaso, a izveden je 1917. godine. Ovaj balet stekao je slavu kao prva nadrealistička baletska predstava na svetu.
Foto: philipcoppens.com
Iz pera ovog velikog umetnika izašle su i drame Orfej, Car Edip i Ravnodušni lepotan, koja je specijalno napisana za njegovu dugogodišnju prijateljicu Edit Pjaf. Među proznim delima ističu se Bela knjiga, Užasna deca i druge. S obzirom na to da je stvarao početkom 20. veka, bio je pripadnik boemskog društva u Parizu, a među njegovim najužim prijateljima nalazili su se Andre Žid, Marsel Prust, Pablo Pikaso, Erik Sati. Koktoov najbolji prijatelj Žan Mare, koji se proslavio igrajući u filmovima koje je Kokto režirao, napisao je biografsku knjigu Nedostižni Žan Kokto, a ispričao je i mnogo detalja o životu svog prijatelja u memoarima O mojem životu, u kojima se takođe nalaze nepubikovane Koktoove pesme.
Kokto je svoj prvi film Krv poete režirao 1930. godine. Nakon pauze od šesnaest godina snima svoje najpoznatije delo − Lepotica i zver, koji inspiriše mnoge režisere da ponovo aktuelizuju ovu bajku. Kokto je u francusku poeziju ušao pod opsesijom da svoje čitaoce uvek iznenadi nečim novim i neočekivanim. Godine 1955. postao je član Francuske akademije. Preminuo je 11. oktobra 1963. godine u sedamdesetčetvrtoj godini života.
Izvor: citiram.net, biography.com, netcomuk.co.uk
external image jean-cocteau-nathalie-philipart-and-jean-babilc3a9e-on-the-set-of-le-jeune-homme-et-la-mort-by-roland-petit-arguments-choreographic-by-jean-cocteau-1946-photo-by-serge-lido-via-theredl.jpg?w=549&h=815external image 2f0872c0a9f59455f1e1cc0a9ea8ec07.jpg


Bertold Breht


Bertold Breht bio je ekspresionista. Rođen u Augsburgu (Bavarska) 1898. u buržoaskoj porodici. Prve svoje tekstove je objavio 1914. godine za vreme studija filozofije i medicine. Godine 1918, na kraju Prvog svetskog rata, napisao je svoju prvu dramu Baal. Sledile su drame Bubnjevi u noći 1919. i U džungli gradova 1921. Sve tri su izražavale njegove anarhističke stavove.
Godine 1924. pridružio se Nemačkom teatru u Berlinu (Deutsches Theater) (tada pod upravom Maksa Rajnharta) i upoznao glumicu Helenu Vajgl. Pisao je političke drame. Veliki uspeh je postigao 1928. kada je napisao Operu za tri groša (muziku je komponovao Kurt Vajl), jedan od najvećih muzičkih uspeha u doba Vajmarske republike.
Breht je želeo dati odgovor na Lenjinovo pitanje „Kako i šta treba naučiti?“. Stvorio je uticajnu teoriju pozorišta Epski teatar, po kojoj predstava ne treba da navede gledaoca da se emotivno identifikuje sa akterima radnje, već da u njemu izazove racionalno preispitivanje i kritiku onoga što vidi na sceni. Verovao je da katarza emocija ostavlјa publiku samozadovolјnom. Umesto toga, želeo je da publika iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u društvu i da ga promeni.
Breht je opisivao svoje predstave kao „kolektivne političke sastanke“ u kojima učestvuje i publika. Po ovome se vidi da je on odbacivao elitističko viđenje politike po kojem visoki političari izdaju uredbe za upravlјanje masama.
Da bi ovo postigao, Breht je koristio tehnike koje podsećaju gledaoce da je predstava slika realnosti, a ne sama realnost. To je on zvao „efekat distanciranja“ (Verfremdungseffekt). Postupci koje je koristio su:
direktno obraćanje glumaca publici,
izlaganje teksta u trećem licu ili u prošlosti,
glasno deklamovanje,
neobični svetlosni efekti,
korišćenje songova, itd.
Naglašavajući konstruisanost pozorišnih zbivanja, Breht se nadao da će publika shvatiti da je realnost konstrukcija koja se može promeniti.
„Istorifikacija“ je još jedna od njegovih tehnika. Naime, njegove drame se često bave istorijskim ličnostima ili događajima. Smatrao je da će publika tako moći da održi kritičku distancu prema događajima i da će prepoznati paralele sa socijalnim problemima u savremenom vremenu.
U jednoj od svojih prvih režija, Breht je upotrebio panoe sa natpisom „Ne bulјite tako romantično“ (Glotzt nicht so romantisch!). Stvorio je politički teatar u kome publika učestvuje interpretirajući značenje.
Nјegova teorija teatra je snažno uticala na savremeno pozorište, mada se smatra da se efekti epskog teatra gube posle nekoliko odgledanih predstava. Neke od njegovih inovacija su postale uobičajene u savremenom teatru.
Brehtov uticaj je vidlјiv i u savremenim filmovima. Režiseri poput Larsa fon Trira, Rajnera Vernera Fasbindera i Žan-Lika Godara u svojim su filmovima koristili Brehtovu teoriju distanciranja.

external image breht1.jpg
„Majka hrabrost i njena deca“ spada u najpoznatije Brehtove drame. Bertolt Breht je ovo delo napisao 1939. kada je živeo u egzilu u Skandinaviji. Prvi put je izvedeno u pozorištu Šaušpilhaus u Cirihu 1941.
Radnja komada se odvija u toku Tridesetogodišnjeg rata. Kantinjerka Ana Firling, sa nadimkom Majka Hrabrost, vuče talјigu prateći svoje sinove Ajlifa i Švajcarka, i svoju nemu kći Katarinu, po putevima Evrope. Priča počinje u proleće 1624. kada Švedska prikuplјa vojsku za rat protiv Polјske.
Od bojišta do bojišta, od Polјske do Bavarske, uvek spremna da napravi dobar posao, Majka Hrabrost pokušava da bude i dobra majka i dobar trgovac. Ona kupuje i prodaje bilo šta; od municije do pilića. Za par groša spremna je da sve rizikuje.
Ana je topla osoba, žrtva okolnosti i posla koji je izabrala. Rat joj odnosi svu decu, jedno za drugim. Ona najzad kaže joj nije ostalo ništa za prodaju, a više joj za to ništa niko ništa nema da da.
Ipak, ona uporno nastavlјa svoj put, poput onih koji u nesreći uvek biraju život.
Talјiga Majke Hrabrosti je njena kuća, radnja, kantina za vojnike i mesto za razgovore u predahu između bitaka. Ova kolica su prošla 12 godina ratova, kanonada i razaranja.
Predstava se sastoji iz 12 scena, a mesto dešavanja je oko taljiga.



Istraživanje Maje Ivanović:


Zabranjena ljubav Majakovskog


Milosav Mirković, Večernje novosti

Ljilja Brik je bila udata za Osipa Maksimoviča Brika, kada ju je jedne večeri njena mlađa sestra upoznala sa „razjarenim bikom ruske književnosti“
MOŽDA je u životu „gospodin slučaj“ najbolji reditelj, a možda i nije? Za Vladimira Majakovskog, najslavnijeg pesnika sovjetske epohe i začetnika futurizma, rođenog pre 12 decenija, režirao je pravu životnu, iskonsku dramu. Dramu ljubavi.
Ušla je iznenada u njegov život kao prolećna nepogoda. Svojom pojavom, svojim nastupom, potpuno je uzdrmala Velikog Vladimira. Veoma lepa, glumica po vokaciji, povremeno je pisala, bila je veliki putnik. Putovala je mnogo po Evropi, kretala se u krugu umnih ljudi svoga vremena, pisaca, umetnika, muzičara, novinara, i svuda je bila u samom centru pažnje. Potiče iz jevrejske porodice intelektualaca, kći advokata i majke poznate pijanistkinje, završila je arhitekturu u Moskvi. Nekoliko slavnih slikara, među kojima i Šagal i Matis naslikali su njene portrete. Ljilja Jurevna Brik, rođena Kagan, bila je udata za Osipa Maksimoviča Brika, kada ju je jedne večeri u Domu književnika u Petrogradu, njena mlađa sestra Elza upoznala sa Vladimirom Vladimirovičom Majakovskim, tim „razjarenim bikom ruske književnosti“, kako su o njemu tada govorili njegovi savremenici, svakako najslavnijim pesnikom sovjetske epohe i začetnikom futurizma.

Žena koja je preko noći učinila da joj Vladimir pije šampanjac iz šaka, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Pablo Neruda ju je zvao „muzom ruske avangarde“. Viktor Šklovski je za nju rekao da je „sva vrlo tanana, imala je vrlo lepa uzana ramena i bila žena od uspeha“. Može se slobodno reći da je čak i Staljin bio njen obožavatelj. Naime, ona mu je 1935. godine uputila pismo u kome se žalila da je književno nasleđe Vladimira Majakovskog nepravedno zapostavljeno. Na to je Staljin, koji je smatrao da su njene žalbe opravdane, naredio da se Majakovskom prizna značaj najvažnijeg pesnika sovjetske epohe, a kada se 1936. našla na jednoj od lista sa imenima izdajnika domovine, lično je Staljin precrtao njeno ime sa te liste za odstrel.

Kada je, 14. aprila 1930, jedan pucanj označio kraj života Velikog Vladimira, bilo je špekulacija da su ga ubili agenti NKVD, između ostalog i zato što je bio čovek koji je Sergeju Jesenjinu zamerio što je izvršio samoubistvo. Ipak, ljudi koji su ga dobro poznavali, kao i oproštajno pismo koje je za sobom ostavio, ukazuju na to da se pesnik ubio nemogavši više da podnese usamljenost i svakodnevicu u kojoj je i njegova veza sa Ljiljom Brik postala suviše obična, možda čak i prazna. Iako su u njegovom životu postojale i druge žene, iako je Ljilja bila udata i u stalnim pokušajima da mužu, koji je, inače, paralelno živeo sa svojom sekretaricom, pokaže kako je lepa i poželjna i zanimljiva drugim muškarcima, izvesno je, a to pokazuje njegova poezija, da je ona bila njegova najveća i prava inspiracija. Potvrdu o tome nalazimo i u prepisci koju su vodili: Ona je bila njegova inspiracija i jedina prava ljubav. Brikovi, koji su pripadali sloju bogatih ljudi, posle upoznavanja s Majakovskim prodali su svoju lepu, luksuznu kuću i kupili stan u ulici u kojoj je on živeo. Kasnije su živeli u istoj zgradi, pa na istom spratu i na kraju u istom stanu, u kome su zidovi bili potpuno goli, a knjige nisu mogle da stanu u sobu, pa su bile poređane u ormanu, na stepeništu izvan kuće, tako da je Ljilja morala da oblači bundu svaki put kad je htela da čita. Tako je Majakovski dugo sa Brikovima živeo u nekoj vrsti bračnog trougla. Prepiska sa prijateljima koja je ostala iza Majakovskog najbolje pokazuje koliko je pesnik voleo tu ženu, za mnoge površnu, lakomislenu koketu. Mnoga od tih pisama umesto njegovog potpisa imaju nacrtanog psa, što je trebalo da simbolizuje njegovu odanost. U jednom pismu iz 1918. stoji: „Nikuda ne idem, od žena se odvajam pomoću tri-četiri stolice, da ne udahnem štogod štetno“.

Iako je bila alfa i omega njegovog postojanja i stvaralaštva, Ljilja je o Majakovskom u svojoj autobiografiji gotovo hladno zapisala: „Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika“. Dakle, hladno, nezainterosovano, sa distance, kao o bilo kom poznaniku, kao da to nije bio Vladimir Majakovski, tvorac te najpoznatije ljubavne pesme njoj posvećene - „Oblak u pantalonama“, u kojoj postoji i stih: „ne muškarac, nego oblak u pantalonama“. Majakovski je očigledno bio svestan te hladnoće, čak je nekim prijateljima poverio da misli da upravo Ljilja ruske agente obaveštava o svakom njegovom koraku. Možda u svemu ovome treba tražiti uzroke njegovog samoubistva. On, koji je, takođe, autor stiha „zaustavite planetu, želeo bih da siđem“, u oproštajnom pismu još jednom joj je dao prednost nad svima i još jednom je svedočio o svojoj ljubavi. Iako se u tom pismu obratio svima, rekao je: „Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me“. Kao Majakovski, i Ljilja Brik, u dubokoj starosti izvršila je samoubistvo. Baš kao u spiritualnom Volođinom epitafu: „Ljubavna se barka o stenu razbila“.

VLADIMIR MAJAKOVSKI

Ljilja Brik
Ljilja Brik

Već prođe jedan. I sigurno si legla.

Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.

Ne žuri mi se. I munja-telegram

nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kažu, incident je rešen.

Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.

Mi smo prečistili. I što da se dreše

uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.

Noć zvezdanim sjajem nebesa skroz osu.

U taj čas odustaješ da protumačiš sve to

istoriji, vekovima i kosmosu.






Istraživanje Sare Ivanović:



Mrtav peva Federiko



Borislav LALIĆ, Večernje novosti


Frankovi fašisti streljali su Lorku 19. avgusta 1936., pored jednog puta u okolini Granade. Na njegovoj humci nije bilo nikakvog obeležja. Neko je tu kasnije zasadio borove, pa se zameo svaki trag. “Moga brata Federika ubili su kao bika u areni. Polako, uz odbrojavanje. Umro je mučenički” - rekao je našem novinaru, u maju 1976, pesnikov brat Francisko.

Javnost je i dalje je podeljena oko toga da li treba prekopavati ratna stratišta kraj Granade. U jednom od njih, već skoro sedam decenija, počivaju zemni ostaci velikog pesnika Federika Garsije Lorke, kome se ni dan-danas ne zna mesto ukopa.

I pisac ovih redova je, u godinama neposredno posle Frankove smrti, tragao za grobom najslavnijeg španskog poete.

Bilo je to u proleće 1976. godine.
lorka.jpg
“Odlazite li nekada na koridu”?

Čovek koji mi je postavio ovo pitanje zove se Francisko Garsija Lorka. Sem možda, po živim andalužanskim očima, u ovom starom gospodinu, koji je više ličio na trgovca nekretninama nego na intelektualca, nikada ne biste prepoznali rođenog brata slavnog Andalužanina Federika Garsije Lorke.

Francisko je pre nekoliko nedelja stigao iz Amerike. Tamo je bio u izbeglištvu, skoro pune četiri decenije.

“Znate zašto vas pitam da li odlazite na koridu? Zato što ćete onda lakše razumeti kako je umro moj brat. Federika su ubili kao bika. Polako, uz odbrojavanje. Umro je mučenički.”

NEZACELJENA RANA

Bio je maj 1976. Prva godina bez Franka. Idućeg meseca padala je 78. godišnjica rođenja pesnika Lorke. U njegovoj Granadi se pripremaju da tim povodom održe prve svečanosti otkako je pesnik ubijen.

“Ja na tu svečanost neću da idem - kaže mi Francisko Lorka. Neka vlasti prvo objasne kako je Federiko ubijen, neka španskom narodu kažu kako se zbio zločin u Granadi, pa tek onda neka pesniku odaju počasti. Četrdeset godina su ćutali kao gušteri. Neka bar sada progovore”.

Francisko nije stigao u Granadu. Dve nedelje posle toga našeg razgovora u Madridu, infarkt ga je oterao u grob sa još jednom nezaceljenom ranom na duši.

U Lorkino rodno selo Fuente Vakeros, stigao sam u podne. Vrela jara pritiskala je Grandinsko polje preko kojeg vodi put do Lorkine kuće, udaljene od grada dvadesetak kilometara.

Zaustavio sam se ispred kafane “Trebol”, usred sela. Lorkina rodna kuća nalazi se nekoliko koraka dalje.

U kafani na zidu ogromna Lorkina fotografija, izbledela i sa tragovima muva na staklu. Ispod nje neki lokalni umetnik je krupnim slovima ispisao poznate pesnikove stihove.

“Ako umrem,

Ostavite balkon otvoren”.

Konobar Manolo, crnpurast i kočoperan, priča da su mu taj Lorkin portret i stihovi ispod njega u proteklim godinama dosta muke donosili.

“Ali, senjor, kaže Manolo, i snažno se udara šakom po grudima, Lorka je ostao tu gde ga i sada vidite. Ako ne verujete, pogledajte...”

I skida čovek sa zida Lorkinu sliku, a ispod nje beo kvadrat zida, znak da slika tu stoji bar od poslednjeg krečenja.

“Kad sam prvi put Lorku stavio na zid, priča Manolo pošto je pesnikovu sliku vratio na njeno mesto, već sutradan dođoše dvojica iz “Civilne garde”. Prislonili se uz šank, naručili pivo, razgledaju kafanu i kašljucaju.

“A, ko je tebi, kurvin sine, dozvolio da ovog “mariku” (pedera) okačiš na zid?” - rekao je jedan od njih.

“Niko” - odgovaram ja i vidim da je đavo odneo šalu.

“E, pa onda skidaj - naređuje policajac i uzima pivo sa šanka.

“Obrišem je lepo ruke, nastavlja Manolo, skinem sliku i odnesem je u magazin iza šanka. A posle kada je njihov automobil zamakao preko Grandinskog polja, ja brže-bolje opet Lorku na zid. Posle oni opet dođu, priprete, a ja sliku iza šanka. I tako godinama. Oni skinu, ja vratim...”

STRELJANJE U ZORU

“Lorkino ubistvo”, kaže mi pesnik Eduardo Kastro, najsvirepije je prokletstvo koje je moglo da se sruči na naš grad. Mi smo izgleda nekakva prokleta zemlja u kojoj sudbina pesnika mora biti tragična”.

Lorkina smrt je bila nešto više od tragične kobi pesnika. Svojom simbolikom i svojom tragikom ona je označila početak drame španskog građanskog rata.

Uplašen od ratnih pokliča, koji su već odjekivali Španijom, Lorka je 16. jula 1936. godine otišao iz Madrida u Granadu da se tamo, u kući svojih roditelja, skloni od fašističkih divljanja.

Nije uspeo da zametne trag. Uhapsili su ga 16. avgusta 1936.

Pesnik Luis Rozales je preko svojih falangističkih veza pokušao da Lorku izvuče iz zatvora, ali mu to nije pošlo za rukom.

Tri dana kasnije u štab guvernera Valdesa stigao je čuveni španski kompozitor Manuel Falja da moli milost za Lorku.

“Kasno je”, odgovorio mu je guverner - Lorka je mrtav.

Pesnika su streljali, u zoru 19. avgusta, negde pored puta koji vodi iz izvora Fuente Grande ka selu Visnar, na planinskim obroncima na domaku Granade.

SVEDOČENJE PENZIONERA HUANA

Sa poznanicima i prijateljima iz Granade odlazio sam u više navrata da tražim Lorkin grob, ali sve je bilo uzalud. U tim vrtačama nema nikakvih obeležja ni za Lorku, niti za ikog drugog.

Bili su uzaludni i pokušaji da o tome razgovaramo sa nekim od starijih žitelja Visnara. Žitelji Visnara ćute kao zaliveni.

Kolega Antonio Markes, novinar iz lokalnog lista, odveo me jednog dana u Visnar, u kuću penzionera Huana de Diosa Maldonada. Krupan, smračen, sa ogromnom crnom beretom na glavi, Maldonado više liči na Baskijca nego na Andalužanina. Brzo se otkravio i dugo sam ostao u njegovoj domaćinskoj kući, pokušavajući izokola i bez žurbe da ga navedem da mi ispriča nešto više o onom što je znao o pogibiji Federika Garsije Lorke.

Priča koju mi je ispričao je jeziva.

Maldonado je u ono vreme bio seoski poštar. Raznosio je pisma i pozive po selima, čak i sa druge strane planine Alfakar.

“Kad sam se predveče vraćao kući, priča starac, obično sam išao onim putem od izvora Fuente Grande ka Visnaru. Idem i vidim - svakim danom sve više grobnica. Ne smem ni da gledam. Sagnem glavu i grabim kući...”

“Huan, zašto o tome pričaš“ - javlja se iz kuhinje njegova supruga, dajući mu očima ljutite znakove da prestane.

Huan je na nju samo bacio pogled, okrenuo se i nastavio:

“Te grobove oni su pravili na brzinu. Možda zato što im se žurilo, a možda i zato što nisu stizali da posahranjuju tolike ljude. Streljali su svaki dan”.

Starica iz kuhinje opet upućuje Huanu preteće poglede, ali priča je već krenula:

“Iz nekih od tih na brzinu napravljenih raka, virili su delovi tela, ruke, noge, parče odela, cipela... Jednog dana kada sam se vratio kući, dolazeći preko brda, jedno od dece me je presrelo u dvorištu da mi kaže da je naš pas, odozgo s puta, iz nekog od onih grobova, doneo ljudsku ruku... Otišao sam da vidim i smrklo mi se pred očima. Na ruci su još bili delovi odeće i bila je sva krvava...”

NA RAMENIMA CIGANA

STARI Huan je zaćutao. Duboko je uzdahnuo i nastavio.

“Dve noći nisam mogao oka da sklopim. Strašni nemir se uvukao u mene. Gotovo da sam počeo da bežim od kuće da slučajno ne sretnem onog prokletog psa. A onda sam shvatio i prelomio da ja pored tog psa, kojeg sam svakako voleo, više ne mogu živeti. Rešio sam da ga uklonim. Ali kako? Pucati se nije smelo, a zaklati ga nisam mogao. Rešio sam da ga obesim. Odveo sam ga jednog dana u planinu, popeo se sa njim na stenu, stavio mu omču oko vrata, zavezao drugi kraj konopca za nekakav panj, okrenuo se ka planini, i gurnuo
external image t_3072745_narcis_federiko_garsija_lorka_pinkjeca_cool_v.jpg
ga nogom u provaliju. Nisam posle ni pogledao za njim...”

Dugo nakon rata, mogle su se primetiti humke grobova u koje su sahranjivani streljani. Posle je vreme poravnalo te grobove na kojima nije bilo ni krstača, ni bilo kakvog drugog obeležja. Neko je tu kasnije zasadio borove, pa se zameo i poslednji trag.

“Tu u jednoj od tih vrtača pored puta - priča Huan - leži i Lorkino telo. Mi meštani čak mislimo da znamo u kojoj. Možda su nas na to naveli i Cigani, koji su se nekoliko meseci posle streljanja pojavili i na jednom od grobova zaboli krstaču sa Lorkinim imenom. Za njima je došla policija i skinula to obeležje”.

Ostala je samo lepa pesma koju su Cigani sročili o sahrani velikog pesnika. Veselo cigansko pleme, kojem je Lorka posvetio toliko svojih stihova, ovako je videlo njegovo poslednje putovanje:

“Na ramenima šestorice Cigana
odnesoše ga na Maslinje brdo
da ga sahrane.
Samo Cigani napred,
samo Cigani pozadi.
I samo se ciganska pesma
putem čuje...”

Vraćam se niz obronke planine peške putem pored Visnara. U podnožju Sijera Nevade, tužno se šćućurila Gran
Koračam, a reči Antonija Maćada naviru same:ada, usnula, daleka, lepa.

“Zločin se zbio u Granadi,
Jadna Granada. Njegova Granada...”

Mrtav peva Federiko.



Ernest Hemingvej, pisac i avanturista i hedonista


Autor: Valentina Bulatović

Putovao je po Americi, Evropi, Aziji i Africi, živeo je u Parizu,na Floridi i Kubi, učestvovao u dva svetska rata, bio svedok španske građanske revolucije i na kraju je slomljen depresijom i opsednut paranojom sebi oduzeo život


Klasik američke i svetske literature Ernest Hemingvej (1899–1961), veliki avanturista i svetski putnik, ljubitelj lova i ribolova, koride, pića i žena, svoja brojna životna iskustva preneo je u književnost, stvorivši dela koja i dan-danas osvajaju milione čitalaca širom sveta. Ernest Hemingvej vodio je veoma buran život, našavši se nekoliko puta na samom rubu smrti. Putovao je po Americi, Evropi, Aziji i Africi, živeo je u Parizu, na Floridi i Kubi, učestvovao u dva svetska rata i bio svedok španske građanske revolucije. Ženio se četiri puta i za sobom ostavio tri sina. Na kraju je slomljen depresijom i opsednut paranojom sebi oduzeo život. Tvrdio je da ne voli svoje ime jer ga je podsećalo na naivnog junaka drame Oskara Vajlda „Važno je zvati se Ernest“.external image ernest-hemingvej.jpg


Hemingvej je već u srednjoj školi počeo da piše reportaže za školski časopis. Oglušivši se o želje svojih roditelja nije se upisao na fakultet, nego je umesto toga počeo da radi kao novinar u jednom lokalnom časopisu u Kanzas Sitiju. Kroz novinarski posao izbrusio je svoj literarni stil koji se odlikuje jednostavnim pripovedanjem, kratkim rečenicama i uvodima, preciznim opisima i izvornim engleskim jezikom.
Detinjstvo na Srednjem zapadu


Rođen je u imućnoj porodici na američkom Srednjem zapadu, u gradiću Ouk Park, koji je kasnije opisao kao grad širokih travnjaka i uskih pogleda na svet. Otac mu je bio lekar. Život je okončao samoubistvom, ostavivši veliki ožiljak u Ernestovom srcu. Hemingvejeva majka bila je tiha i povučena žena koja je volela muziku. Posvetivši se deci i porodici, svoje muzičke ambicije pokušala je da prenese na Ernesta, primoravajući ga da peva u crkvenom horu i da svira violončelo. Budući pisac ipak je više voleo da uživa u prirodi, da s ocem ide u lov i ribolov na jezero Mičigen, ali i da čita knjige iz bogate kućne biblioteke. Posebno je voleo dela Čarlsa Darvina i istorijsku literaturu. Na mladog Ernesta veliki uticaj imao je i njegov deda. Dečak je obožavao da sluša starčeve priče, a mnoge od njih kasnije je preneo u svoja dela. Ernest je bio zdrav i veoma snažan mladić, aktivno se bavio sportom, najviše boksom i fudbalom.
external image HemingwayMD.gif

Po završetku škole preselio se u Kanzas Siti, gde je počeo da radi za lokalne novine. Mladi reporter je pratio gradska zbivanja družeći se s policajcima, prostitutkama, sitnim prestupnicima, lopovima, plaćenim ubicama. Pisao je o požarima, obilazio zatvore. Taj živopisni svet sačuvao je u pamćenju i kasnije ga opisao u mnogim svojim delima, prenoseći razne detalje, sižee i dijaloge u svoje pripovesti. Kao novinar naučio je da bude sažet, precizan i jasan, da izbegava suvišne reči i fraze, zbog čega je vrlo rano stekao veliku popularnost kod čitalaca.


Napunivši 18 godina Hemingvej je pokušao da stupi u vojsku, ali je odbijen jer je imao probleme s vidom. Ipak se snašao se i dospeo na italijanski front, postavši šofer dobrovoljac Crvenog krsta. Sredinom 1918. godine bio je ozbiljno ranjen tokom spasavanja jednog ranjenog italijanskog vojnika. Pokušavajući da ga prenese do vojne bolnice dospeo je na nišan austrijskih pušaka. Imao je više od 200 rana, a u bolnici su iz njegovog tela izvadili 26 šrapnela. Početkom 1919. Ernest se vratio u SAD kao heroj. O njemu su pisale sve glavne novine u zemlji kao o prvom Amerikancu ranjenom na italijanskom frontu. Kralj Italije ga je nagradio srebrnom medaljom i „Vojnim krstom“. U januaru sledeće godine preselio se u Toronto i ponovo se posvetio novinarskom radu, pišući za časopis „Toronto star“. U početku je pisao tekstove u kojima je ismevao predrasude Amerikanaca, snobizam i provincijalni duh, a kasnije se pozabavio ozbiljnijim temama, kao što su problemi ratnih veterana, birokratija i kriminal.
Boemski život u Parizu

external image hemingvej%20u%20drustvu%20umjetnika.jpgexternal image hemingvej-i-zene.jpg
Na jesen 1921. oženio se sa osam godina starijom pijanistkinjom, zgodnom crvenokosom lepoticom Hedli Ričardson, i zajedno s njom otputovao u Pariz, grad o kojem je oduvek maštao. Nastavio je da radi za „Toronto star“ kao dopisnik. Redakcija je od pisca očekivala zapise o evropskom životu, o običajima i navikama Evropljana, o njihovom mentalitetu. Prvi radovi Hemingveja bile su crtice u kojima je ismevao američke turiste, „zlatnu mladež“ i sve one koji su proćerdavali život hrleći u posleratnu Evropu kako bi uživali u jeftinoj zabavi. Za mladog Hemingveja od velike važnosti bilo je poznanstvo sa Silvijom Bič, vlasnicom jedne ugledne pariske knjižare. Njih dvoje su postali veoma dobri prijatelji. Mnogo vremena provodio je u njenoj knjižari, u kojoj je upoznao mnoge pariske boeme, pisce i slikare. Među njima je bila američka književnica Gertruda Štajn, čiji su književni saveti veoma uticali na Hemingveja. Njegovi prijatelji bili su i Ezra Paund i Džejms Džojs, kome je on pomogao da svoj zabranjeni roman „Uliks“ preveze i distribuira u SAD.
Književni uspon


Prvi pravi književni uspeh Ernest Hemingvej imao je 1926. godine nakon objavljivanja romana „Sunce se ponovo rađa“ o izgubljenoj generaciji mladih ljudi koji su živeli u Francuskoj i Španiji dvadesetih godina. Njegovi junaci su ljudi koji su preživeli strahote svetskog rata i iz njega poneli ne samo fizičke nego i psihičke ožiljke. Ipak, većini je Hemingvej poznat po romanu „Zbogom, oružje!“ (1929), istoriji nesrećne ljubavi američkog dobrovoljca i engleske medicinske sestre koja se odvija tokom Prvog svetskog rata. Knjiga je u SAD-u imala neverovatan uspeh, a prodaji nije smetala čak ni ekonomska kriza. U decembru 1927. razveo se od svoje prve supruge i oženio se sa Polin Fajfer, povremenom reporterkom listova „Veniti fer“ i „Vog“. Zajedno su napustili Pariz i odselili se u Ki Vest na Floridi kako bi započeli novi život. Usledilo je putovanje u Afriku. Hemingvej je dospeo u oblast jezera Tanganjika, gde je unajmio poslugu i vodiče koji su poticali iz mesnih plemena. U januaru 1934. nakon safarija oboleo je od dizenterije. Ipak, lovna sezona prošla je uspešno. Svoje utiske o boravku na jezeru Tanganjika Hemingvej je opisao u svojevrsnom dnevniku lovca i putnika pod nazivom „Zelena brda Afrike“ (1935).


Prva knjiga u kojoj se posvetio socijalnoj temi bio je roman „Imati i nemati“ (1937), u kojem se bavi događajima iz epohe Velike depresije u SAD-u. Interesovanje za socijalne teme u njemu je probudio i građanski rat u Španiji. Bio je na strani republikanaca koji su se borili protiv generala Franka. Obratio se Severnoameričkoj novinskoj asocijaciji s molbom da ga upute u Madrid kako bi pisao o toku ratnih dejstava. Pisac je tokom najtežih ratnih dana bio u okupiranom Madridu. Tu se upoznao s američkom novinarkom Martom Gelhorn, koja je po povratku u SAD postala njegova treća supruga. Marta je, kao i Hemingvejeva tadašnja supruga Polin, pisala za pariski „Vog“. Njihov susret bio je fatalan. Ernest se ludo zaljubio u Martu i četiri godine održavao s njom ljubavnu vezu pre nego što se razveo od Poline. Utisci o ratu našli su odraz u jednom od Hemingvejevih najpoznatijih romana „Za kim zvona zvone“ (1940). Knjiga je dobila odlične kritike i postigla veliki komercijalni uspeh. Tokom prvih šest meseci prodata je u više od pola miliona primeraka. Popula
external image ernest_hemingvej.jpg
rnosti tog romana doprinela je i njegova ekranizacija sa Garijem Kuperom i Ingrid Bergman u glavnim ulogama.


Tokom Drugog svetskog rata ponovo je počeo da radi kao novinar, preselivši se u London u svojstvu dopisnika. Uskoro je doživeo automobilsku nezgodu u kojoj je „zaradio“ više od 50 šavova. U Veliku Britaniju se tim povodom uputila njegova supruga Marta. Zbog njega je preko Atlantika putovala brodom punim eksploziva, jer je Ernest odbio da joj nabavi novinarsku propusnicu za avion. Ljuta je stigla u grad na Temzi i optužila ga da je udes doživeo zbog toga što je vozio pijan. Bio je to kraj njihovog braka. U Londonu je upoznao i svoju četvrtu suprugu Meri, s kojom je ostao do kraja života.
Nobelova nagrada


Pisac se 1949. godine preselio na Kubu. Tamo je za svega osam dana napisao alegorijsku pripovest „Starac i more“ (1952) o herojskoj borbi čoveka sa silama prirode i suočavanju s večnom nepravednošću sudbine.

Godine 1954. Hemingvej je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Međutim, nije mogao da prisustvuje dodeli u Švedskoj. Umesto toga napisao je govor koji je pročitao Džon Kabot, američki ambasador u Švedskoj. Naime, te godine Hemingvej i njegova nova ljubav Meri leteli su cesnom iznad Afrike. Pilot Roj je u vazduhu pokušao da izbegne jato ptica, ali je zakačio telefonsku žicu i ozbiljno oštetio avion. Hemingvej i pilot nisu imali teže povrede, a Meri je slomila nekoliko rebara. Potom su se vratili i uzleteli novim avionom i s novim pilotom Redžinaldom Kartrajtom. Leteći iznad Ugande ponovo su doživeli nesreću. Avion se zapalio. Meri i Redžinald su uspeli da se izvuku iz aviona, a Hemingvej je otvorio izlaz udarajući glavom u vrata i pri tome zaradio ozbiljne povrede lobanje i kičme, desne ruke, ramena i lica, i oštećenje sluha i vida.


U julu 1960. Meri i on su napustili Kubu i naselili se u mestu Kečum u Ajdahu. Uskoro su počele da ga opsedaju ideje o samoubistvu. Patio je od niza ozbiljnih fizičkih oboljenja, među kojima su bili šećerna bolest, arterioskleroza, ciroza, impotencija, oslabljen vid. Lečio se na psihijatrijskoj klinici „Mejo“, gde je lekar ignorisao očigledne uzroke piščevog propadanja i bavio se samo njegovim „psihičkim rastrojstvom“. Pisac je pao u duboku depresiju i počeo da pati od paranoje. Činilo mu se da ga svuda prate agenti FBI, da mu prisluškuju telefonske razgovore, da mu čitaju poštu i redovno proveravaju bankovni račun. U slučajnim prolaznicima video je agente. Lečen je elektrošokovima. Posle 30 seansi izgubio je sećanje i sposobnost da formuliše misli u pisanoj formi. Nije mogao da radi i sve češće je govorio o samoubistvu. Nekoliko dana nakon otpuštanja iz psihijatrijske klinike „Mejo“, 2. jula 1961. godine, Hemingvej se upucao iz omiljene puške ne ostavivši nikakvu poruku. Oko 3.000 njegovih rukopisa ostalo je neobjavljeno.
http://www.eraseunavezqueseera.com/wp-content/uploads/2014/06/ernest-hemingway.jpgexternal image ernest-hemingway.jpg


Hemingvejev mohito


Ernest Hemingvej ili Papa, kako su ga zvali mnogi prijatelji, bio je poznat po tome što je voleo da pije. Po njemu je poznat koktel mohito, kombinacija soka od limete i belog ruma, ukrašen listovima mente i začinjen smeđim šećerom i ledom. Pisac je to piće smislio u havanskom baru „La Bodeguita del Medio“.


Da li je Hemingvej bio špijun?


Deset godina nakon smrti Ernesta Hemingveja, na osnovu zakona o slobodi informacija, od FBI je zatražen piščev dosije. Usledio je odgovor – bilo je praćenja, kao i prisluškivanja, čak i u psihijatrijskoj klinici, odakle je zvao da to prijavi. U javnosti su se pojavile i teorije da je Hemingvej bio ruski špijun koji se u spisima sovjetske obaveštajne službe KGB-a, navodno, vodio pod imenom Argo. Prema nekim podacima, Hemingvej je 1941. godine došao u kontakt sa sovjetskim agentima. Prema dostupnoj arhivskoj građi, Ernest Hemingvej alijas Argo nije se pokazao kao sposoban špijun jer, navodno, nikada od ruskog kolege nije dobio nikakav zadatak niti je za KGB pribavio neku validnu informaciju, tako da je ruska tajna služba s njim prekinula kontakt krajem četrdesetih, u vreme zahuktavanja hladnoratovske politike.
Tekst je preuzet sa portala Akter

Kamenje u džepovima, ili smrt Virdžinije Vulf


external image v-v1.jpg


28. marta 1941. Virdžinija Vulf je izvršila samoubistvo. Obukla je mantil, napunila džepove kamenjem, i otišla do obližnje reke. Njeno telo su našli 21 dan docnije. U svom oproštajnom pismu mužu Leonardu objašnjava svoj čin bolešću koja je sve više obuzima i sprečava je da radi.

O njenome životu, i o smrti, napisano je mnogo, od psihoanalitičkih studija do optuživanja njenog muža da ju je takoreći doveo do samoubistva: njeno psihičko stanje, manična depresija, uistinu je obeleženo samoubilačkim željama. Nemam nameru da se guram među ugledne vulfologe, niti uopšte da se bavim uzrocima i povodima. Samoubistvo Virdžinije Vulf je izvesno kontekstualno povezano sa mnogim samoubistvima intelektualaca na početku Drugog svetskog rata i posle rata: samoubistva za vreme rata opredeljuje volja da se očuva ljudsko dostojanstvo, dok ona pre ili posle odlikuje potpuno očajanje pred nacizmom i svetom koji je za sobom ostavio. Kuća Virdžinije Vulf je porušena u vazdušnom napadu, njen muž bio je Jevrejin, oboje su bili na Hitlerovoj crnoj listi onih koje treba istrebiti kada Engleska bude osvojena. I bez toga, zorno prikazan novi svet bio je dovoljan da se ozbiljan posmatrač sveta odluči na takav korak. Ako ništa drugo, kombinacija psihičke iscrpljenosti dugotrajnom bolešću je samo mogla pomoći odluci.

No Virdžinija Vulf je svome samoubistvu dala ključni kulturni upis: umrla je kao feministkinja. Kamenje u džepovima je savršeni trik da se mršavo telo potopi brzo i konačno. No u kamenju je tekst, tekst o ženama, tekst o kulturnoj antropologiji, koji je Virdžinija Vulf izvesno poznavala. Reč je o verovanju da je žensko telo lakše od muškoga, a posebno da žensko telo lebdi u vodi i teže se potapa od muškoga. Virdžinija Vulf nije htela da bude Ofelija. Da se podsetimo: Ofelija skoči u reku da bi se udavila, ali njeno telo još izvesno vreme lebdi u vodi, dok Ofelija peva pesmice, a cveće iz venca koji je pravila plovi oko nje.

Verovanje koje je Šejkspir preuzeo je verovatno evropsko i srednjevekovno. Tekst koji je Virdžinija Vulf poznavala external image Slika-264.jpgje Deklamacija o plemenitosti i izvrsnosti ženskoga roda Henrika Kornelija Agripe od Neteshajma iz 1529. Ovaj alhemičar, lekar, okultni pisac, čarobnjak i vojnik bio je prisutan u mnogim književnim imaginarijima, sve do Getea (u Faustu), Džojsa, Borhesa, do Havela – da o upotrebi u elektronskim igrama i ne govorimo. U Deklamaciji… Agripa od Neteshajma dokazuje da je žena superiorna nad muškarcem, i to u okvirima teološke sholastike i čitanja Biblije: žena je poslednje što je Bog napravio, dakle mora biti njegov najsavršeniji proizvod, ne nekakav dodatak muškarcu. Adam je načinjen u divljini, žena u Raju: Adam je načinjen od gline, Eva od ljudskoga tela. Ženino telo je lepše, njen glas prijatniji, njen govor bolji. Ženino telo je lakše, zato je bliža nebesima, a ženska kosa je nalik anđeoskim krilima. Žena svoje polne organe skriva u telu, dok ih muškarac nespretno pokazuje. Žena je mudrija, jer je sklona miru. Ženino mleko je najbolja hrana na svetu, ženina menstrualna krv moćan lek. Žena je blaga i mila, muškarac grub i agresivan. Žena poučava decu i voli ih više od oca. Deca poštuju oca, a vole majku. I konačno, briljantni obrat: dokazano je – na primeru Marije – da žena može zaneti bez pomoći muškarca! I to nije sve: Adam je grešnik, jer ga je Bog obavestio o grehu, dok Eva nije znala za greh. Zato je Hrist morao biti muško, jer su muškarci nosioci pragreha. Hrista su na krstu napustili svi, sem žena oko njega. Muškarci su svet napunili nepravednim zakonima. Muškarac i žena su doduše poreklom jednaki, ali je muškarac sprečio izvođenje jednakosti u životu zato što je žena u svemu superiorna. Ona, opet, nema želju za vlašću, već pre svega želju za harmonijom u zemaljskom životu – što izražava njenu nebesniju prirodu.

Agripa od Neteshajma je svoju deklamaciju namenio Margareti Austrijskoj, još 1509. godine. Knjigu je objavio tek dvadeset godina kasnije, kada je ona praktično zavladala Habsburškom Holandijom u ime svoga nećaka, budućeg cara Karla V. Tada je Agripa postao dvorski holandski istoričar. Pisao je, dakle, za pare. Za koga – za ekstremnu feministkinju? Ili je možda svoju deklamaciju napisao kao savršeni paradoks. Za koga? Za zlobnoga patrijarhalnoga muškarca? Margareta Austrijska, učena i mudra žena, udavana dva puta i svaki put ostala uskoro udovica, rodila je jedno dete, i ono je odmah umrlo. Više se nije udavala, već se posvetila odgajanju i savetovanju Karla. U njenoj biblioteci su između ostalog, bile i knjige Kristine de Pizan (Grad žena). Erazmo Roterdamski je bio gost na njenom dvoru. Opis ne odgovara nijednoj ekstremnoj varijanti. Zašto onda ne bismo pretpostavili da je među intelektualnim elitama Evrope toga vremena razmišljanje o položaju žena bilo jedno od tekućih pitanja? Čitali su Aristotela, tvorca ideje da su žene manje ljudski rod od muškaraca, ali i druge autore, Platona i hrišćanske autore, lekare i srednjovekovne naučnike, koji su slobodno raspravljali – bar u svojim krugovima – o odnosu među polovima. Istorija feminizma obično počinje od druge polovine osamnaestoga veka, a stvari su daleko dublje upisane u istoriju. Feminizmi pre feminizma bi morali biti deo opšte istorije žena, jer donose neočekivano sveže, premda starije ideje i svedoče o neočekivanim prostorima slobode.external image virdzinija-vulf-monks-house-kod-prozora.jpg

Najzad, Agripa od Neteshajma raspravlja i o lakoći ženskoga tela u vodi. Njegov primer je obojen savremenošću: ne samo da su lakše, nego i odeća pomaže ženama da se zadrže na površini, dok muškarci, sa sve oklopima i metalnim ukrasima, tonu odmah. Skriveni smisao ovog opisa možemo čitati kao optužbu protiv suđenja vešticama. Suđenje vodom je podrazumevalo da je osumnjičena žena sigurno veštica ako ne potone, nego lebdi na vodi, i tada joj sledi smrtna kazna. Ako potone, nije veštica – ali nije ni živa… Možda treba podsetiti da je u Srbiji ranog devetnaestog veka bilo potrebno najstrožije, dakle istom kaznom, zapretiti onima koji su po svome sudili vodom osumnjičenim “vešticama”.

Virdžinija Vulf je odlučila da umre kao feministkinja, i da ne podlegne mogućnim zahtevima svoga roda, čak ni kada su oni obećavali spasenje: pohvale Agripe od Neteshajma je ozbiljno uzimala za života, sada ih je morala isključiti, jer je uistinu želela smrt. “Savršena smrt” Virdžinije Vulf podrazumeva simbolički prelazak u drugi rod, muški, koji označava smrt. U senci te smrti je najkobniji patrijarhalni, dakle muški greh, rat. Nema tog psihičkog stanja koje se može podnositi i još manje uspešno lečiti, u doba rata. Virdžinija Vulf u svom oproštajnom pismu govori o svojoj bolesti, koja više nema nikakve nade za lečenje: suočena sa strahotama masovnih arbitrarnih ratnih smrti, Virdžinija Vulf odbija da se ratu i smrti prikloni. Ženskoj budućnosti i miru ona žrtvuje svoju ženskost. Ostaje razumnost odlaska kada se više ne može sačuvati ženski razum i njegova briga za čovečanstvo.

Virdžinija Vulf je znala za Agripu od Neteshajma. On bi možda najuspešnije tumačio ovaj primer, među mnogima za koje je on znao i umeo da ih opiše.

Peščanik.net, 07.04.2011.

Istraživanje Irine Bjeljac:


Crnjanski – život i poezija vojnika

Autor: Božidar Stanišić

Od njegovih evropskih savremenika koji su pisali na temu Velikog Rata (Barbusse, Remarque, Krleža, Hašek, Hemingway, Dos Passos...) Crnjanskog odvaja, prije svega, stil i liričnost njegove proze. I, na značenjskom planu, njegov sumatraizam.

Crnjanski i komedijant Slučajexternal image Milo%C5%A1_Crnjanski_1914.jpg

U ljeto 1914, nakon sarajevskog atentata i tokom četvorogodišnjeg soldatovanja u K.und K. uniformi vojnika, potom oficira, Crnjanskog je nekoliko puta spasio, kako je on sam tvrdio, “komedijant Slučaj”. Taj spasilac, čije ime on često ponavlja, učinio je da srpska i evropska literatura imaju jedno obimno i po svemu veliko literarno djelo. Bez tog komedijanta ne bi, dakle, bilo ni “Lirike Itake” (1919), “Priča o muškom” (1920), pjesme “Sumatra" i "Objašnjenja Sumatre” (1920), “Dnevnika o Čarnojeviću” (1921), te “Itake i Komentara” (1959). Od svih ovih djela, osobenih ne samo u literarnom već i u kontekstu autorovog markiranja odnosa individue prema novim okvirima istorije i svijeta, italijanskom čitaocu dostupan je samo prijevod pjesme “Sumatra”.

Vidovdan 1914., kraj evropske epohe bezbrižnosti

O tim danima, u svojim “Komentarima”, koji su jedno “Crnjanski o sebi”, napisanim u londonskom egzilu četiri decenije od završetka Velikog Rata, on govori jezikom pisca memoara. (“Memoari su najbolji deo književnosti, pogotovo ako nisu verni…”) Na dan atentata, “kad je siromah Princip ispružio svoju ruku, koja nije zadrhtala”, Crnjanski je u Beču peglao svoj frak. (“U velikim, istorijskim trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita.”) Patriotsko udruženje Srba, Hrvata i Slovenaca u Beču, čiji član je bio i student Crnjanski, pripremalo je zbor. Koji je održan, tog dana, prije podne. Bal, popodnevni, nije održan. (“Epoha valseva bila je završena”.) Bio je to i kraj evropske epohe bezbrižnosti. U atmosferi opšte nesigurnosti za Srbe i sve projugoslovenski orijentisane podanike Monarhije, Crnjanski iz Beča stiže u Novi Sad. Potom, dok je pratio jednu “mladu, lepu ženu, sa svoje dve male male devojčice”, suprugu jednog srbijanskog oficira, uhapšen je u Segedinu. U džepu je imao revolver i maramu u bojama srpske zastave. Govorio je jezik isljednika, što ga je “komedijantski” spasilo od internacije zbog koje su smrt u logorima Monarhije našli mnogi njegovi sunarodnici.

Iz “Dnevnika o Čarnojeviću”:

“Danas nam stiže On, komandant. On je naša krv, ali on ima još manje stida nego mi, poslednje sluge divne Austrije. Đeneral će stajati gologlav, bubnjevi će lupati, violine i orgulje, mirisne od tamjana, pevaće jednoj nevinoj majci, u daljini će gruvati topovi. Kad izađemo, obasjaće nas sunce. Ja ću sa jednim Nemcem govoriti o Napoleonu i Debisiju, posle sa jednim Čehom o carici, o kojoj se pronose čudni glasi, zatim će mi pristupiti jedan Slovenac. On će mi pričati anegdote, prvo o Groharu, a posle o vojvodi Mišiću, tajno i tiho. Međutim će hiljade defilovati. Računamo na sto tisuća mrtvih. I svi ćemo biti zadovoljni. Za ručkom ćemo spominjati detinjstvo, orfeume, škole. Svaki će pričati o ratu, slaviti, koliko to đeneralov pogled dopušta, svoj narod. Prepiraćemo se tiho o Nemcima, koji su razbojnici, i o Francuzima, za koje đeneral kaže da su pederaste. I tako će nam proći dan. Sutra će početi napad.

Danas ćemo čekati da đeneral udari malo zvonce i da znak da svaki sme pripaliti svoj tutun. Gledaćemo svaki u svoj dim i opet će biti završen jedan dan. Ali će doći lepše stoleće, ono uvek dolazi.” (Iz “Dnevnika o Čarnojeviću”)

Istog ljeta Crnjanski je upućen u kasarnu u Bečkereku, u 29. K. und K. regimenti. Već koncem ljeta 1914. trebalo je da bude na frontu u Srbiji, ali njegov bataljon će biti zaražen kolerom. (“Ja sam bio, sa mnogima, ostavljen u jednom vozu koji je smrdeo od bljuvanja i proliva, na železničkoj stanici Šida”.) Onaj “komedijant” Crnjanskom će se pojaviti u liku majke jednog Šiđanina. Ta žena ga je nesebično, uz opasnost da je primila marodera, primila u kuću. Umjesto na front u Srbiji, biće upućen u vukovarsku bolnicu. Ipak, piše pjesme, kao i kasnije, u Rijeci. Tamo je završio u karantinu, zbog epidemije tifusa. Ljekarima pomaže, kao volonter, u odjeljenju pacijenata epileptičara. („Provodim, šest nedelja, kao Rembo, u paklu“.) Tu, prvi put, odustaje od pisanja pjesama.

Galicijska jesen, 1915. i druge sezone

U ljeto godine 1915. Crnjanski je upućen u 29. regimentu, u Bečkerek. U jesen je već na galicijskom frontu, u bitkama na Zlota Lipi. (Na istom frontu, veliki austrijski pjesnik Georg Trakl, sebi je oduzeo život u novembru prethodne godine.) Uprkos svemu, Crnjanski opet počinje pisati pjesme i prve stranice “Dnevnika o Čarnojeviću”. (Ona, istinski prva stranica tog poetskog romana, koja počinje rečenicom “Jesen, i život bez smisla”, nastaće nakon njegovog uživljavanja u Flaubertov “Novembar”; tu knjigu on će, u njemačkom prijevodu, čitati u Friuliju, u proljeće 1918.) “Komedijant Slučaj” će se pojaviti u ljekarskoj dijagnozi da je vojnik Miloš Crnjanski obolio na plućima. Potom i u liku njegove čudne tetke, kaluđerice u bečkom manastiru „Kćeri božanske ljubavi“, u čijoj bolnici će provesti neko vrijeme.

Sljedeće godine, na tetkinu intervenciju, dobiće pozadinsku službu u Segedinu. Crnjanski, telefonista na tamošnjoj željezničkoj stanici, ima vremena za svoje rukopise i, u opštem haosu, za dovođenje u red svojih utisaka sa fronta. Onih, iz kojih, na kraju rata, javiće mu se misao da niko ne ide kuda želi. Ia ne zna odgovor na pitanje “gde je život”, Cranjsnki sluti da negdje, barem negdje, mora postojati utjeha.

Usred rata, u zagrebačkoj književnom listu “Savremenik”, prvi put objavljuje svoje pjesme. Neke od njih su duboko antiratne. Urednik tog lista, Julije Benešić, uopšte ga nije poznavao. Ali imao je sluh za veliko u literaturi. Takav sluh, u sadašnjoj Evropi izdavača knjiga na tone, morali bismo tražiti sa svijećom u podne. Ali ni ta sezona nije bila trajna: u zimu 1917. Crnjanski je upućen u Ostrogon, u školu za rezervne oficire. Potom u Italiju, u Vrhovnu komandu armije na Soči, u San Vito al Tagliamento. U proljeće 1918, dok izdaleka, na rijeci Piave, tutnje topovi, on će napisati pjesmu “Priča”:

Sećam se da je bilaexternal image 15h0m1f.jpg

nevina i tanka

i da joj je kosa bila

topla, kao crna svila

u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka

zamiriso bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,

jer volim da:

da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,

ko zna gde ću biti.

U tišini slutim

da joj se imena ne mogu setiti

nikad više.

U to vrijeme, u Udinama, Crnjanski – kao nekim proviđenjem – nalazi ono izdanje Flaubertovog “Novembra”. Tada pomišlja da je riječ o romanu, zaboravljenom u 19. stoljeću, koji će dovesti do nove osjećajnosti. Kojoj ne treba nikakva radnja, pripovjedačka. Na toj osjećajnosti je zasnovan njegov “Dnevnik…” Kad je objavljeno to djelo, u kojem se govori o ratu a sanjaju utjeha i mir, nije nedostajalo iščuđavanja čitalaca pred jednom novom formom i neobičnim pitanjima o svijetu i pojedincu. “Ah, ko je taj Crnjanski?” Koji ne vjeruje ni u šta, osim u “neke plave obale, na Sumatri”! I tako se govorilo o njemu, i među piscima, u poslijeratnom Beogradu. Onda, kad je Crnjanskom, bivšem oficiru jedne bivše monarhije, bilo posve jasno da “povratak iz rata je najtužniji doživljaj u životu čovjeka”. I da nema pravih “priča o muškom”, već samo o pojedincu koji stoji zaprepašten pred Istorijom u Pokretu.

Crnjanski i njegovi evropski savremenici

Od njegovih evropskih savremenikao koji su pisali na temu Velikog Rata (Barbusse, Remarque, Krleža, Hašek, Hemingway, Dos Passos..) Crnjanskog odvaja, prije svega, stil i liričnost njegove proze. I, na značenjskom planu, njegov sumatraizam. Koji je i jedna cjelovita poetska filozofija utjehe. A takve odista nema ni u jednom umjetničkom manifestu tog perioda. Modernom realizmu te ekspresionizmu (Krleža) svojih evropskih savremenika Crnjanski se približio samo u svojim sjećanjima na rat u “Komentarima”. Ipak, svi ovi autori ostaju u međusobnoj semantičkoj bliskosti. Koja je bazirana na humanitetu njihovih pogleda na rat i doživljaju apsurda one velike evropske klaonice. O kojima, ponoviću i ovom prilikom, u Krležinom slučaju, italijanski čitalac ponešto zna (“Bitka kod Bistrice Lesne”, Studio Tesi). U slučaju Crnjanskog, na italijanskom, imamo samo poneki djelić (“Sumatra”, u prevodima Sofie Zani i Massima Rizzantea)… Jedan moj italijanski prijatelj, koji je čitao “Dnevnik o Čarnojeviću” na francuskom, u svojoj poruci mi je napisao: “Šteta što Crnjanski nije Englez ili Francuz, tako ne bi bio glas sa jedne literarne periferije. Imao bi istaknuto mjesto u evropskom literaturi. Ali, već se kajem zbog prethodnih rečenica! Ne vjerujem da bi, u tom slučaju, bio Crnjanski…”

MARINA MATEJIĆ:


Romansijer, putopisac i esejista, Rastko Petrović

Rastko Petrović rođen je u Beogradu, 1898. a preminuo u Vašingtonu, 1949.godine. Bio je srpski

external image RatskoPetrovic2a.jpg

vojnik koji se povlačio sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Oko trideset hilјada Rastkovih vršnjaka umrlo je na tom putu "Srpske golgote". Od 1923. godine nalazio se u diplomatskoj službi Kralјevine Jugoslavije. Sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Momčilom Nastasijevićem i drugim srpskim piscima preobrazio je srpsku književnost: iz njene realističko-naturalističke oveštalosti uzdigao je u krug svetske književnosti posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata njegov povratak u otažbinu osujetio je njegov najbolјi prijatelј, Marko Ristić, koji je taj svoj sramni čin pokušao da opravda u eseju "Tri mrtva pesnika".


U književnoj zaostavštini Rastka Petrovića najvažnija mesta zauzimaju dela "Afrika" (1930), putopis; "Otkrovenje" (1922), knjiga pesama; "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma" (1921), proza, slobodna interpretacija sveta praslovenske mitologije; "Ljudi govore" (1931), poetska proza ocenjena kao datum u razvitku moderne srpske proze; "Dan šesti" (napisan 1935. a objavlјen više od četvrt veka kasnije, 1961.), roman -do danas najpoetskiji i najdramatičniji roman o stradanju srpske vojske prilikom povlačenja kroz Albaniju u Prvom svetskom ratu. Godine 1974. beogradska izdavačka kuća "Nolit" objavila je njegova dela u šest knjiga: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Staroslovenske i druge priče; Poezija, Sabinjanke; Sa silama nemerlјivim, Ljudi govore; Dan šesti; Putopisi; Eseji i članci. Objavlјeni su i njegovi diplomatski spisi u zasebno štampanoj knjizi.

Slika Rastkove sestre, Nadežde Petrović
Slika Rastkove sestre, Nadežde Petrović

Za relativno kratkoga svog veka, koji je trajao nešto više od pet decenija, Rastko Petrović, kao diplomata po pozivu, uspeo je da sačini delo koje stoji u samom vrhu novije srpske književnosti. Tek kad se zaroni u arhiv Ministarstva spolјnih poslova Kralјevine Jugoslavije može se steći uvid kolikije bio svakodnevni trud naših tada vrlo malobrojnih diplomatskih službenika. Pa ipak, pored svakodnevne predanosti poslu, Rastko Petrović je uspeo za nepune tri decenije da napiše delo koje iznosi nekoliko tomova, ne ubrajajući u njegov opus veliki broj novinskih napisa, osobito u "Politici" između dva velika rata.

Roman Dan šesti, napisan i završen do 1935. godine, pesnik nije doživeo da vidi objavlјenog. Objavlјen je tek desetak godina posle njegove iznenadne smrti u Vašingtonu, kobnog petnaestog avgusta 1949. godine. I danas, posle brojnih dela o tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, njegov roman stoji u samom vrhu naše književnosti. Pesnik Milan Dedinac, Rastkov prijatelј, napisao je: "Mnogima koji budu čitali Dan šesti učiniće se sigurno kao da im pesnikov glas dopire s one strane groba. Roman je završio u tridesetsedmoj godini svog života.

Pesnikov prijatelј iz davnih predratnih dana, Marko Ristić, nazvao je Rastkov roman 1961. godine roman-epopeja. Napisao je da je to delo gromadno, "široko zamišlјeno kao što se komponuju freske i monumentalna platna", naglašavajući da je reč o "jednoj od najmarkantnijih pojava naše literature u periodu između dva rata", da je reč "o jednoj umetničkoj tvorevini koja je do današnjeg dana sačuvala svu svoju svežinu i svu draž novine, kao o nečem što je i dandanas moderno i novo kako po sadržini, tako i po umetničkom postupku".

Niko danas od nebrojenih naših književnih poslenika ne može da objasni zašto je Dan šesti ostao zatomlјen u onih šest knjiga "Nolitovog" izdanja Dela Rastka Petrovića, zato ga do dana današnjeg prekriva tama zaborava.

Sva dela, počev od pre rata popularne Trilogije Stevana Jakovlјevića u redakciji Živka Milićevića, pa do danas nisu uspela da nadvrhunu Dan šesti.

"Srpsko nasleđe", uoči pedesetogodišnjice pesnikove smrti, objavlјuje jedan dramatičan odlomak iz romana Dan šesti, kao detalј iz neopisivog stradanja srpske vojske i naroda pri povlačenju preko albanskih gudura 1915. godine, koji su na tom pogubnom putu masovno stradali od gladi, zime, arnautskog krvološtva i savezničke nebrige, opšteg rasula pred navalom nemačko-austrijsko-bugarskih progona.

S pravom je rečeno da u evropskoj književnosti o Prvom svetskom ratu nema dramatičnijeg i, rekli bismo, fantastičnijeg štiva.

SRPSKO NASLEĐE | ISTORIJSKE SVESKE | BROJ 8 | AVGUST 1998.